Стојановић је детињство и младост провео у Пожаревцу и тамо скончао живот, па овај град чува сећање на свог суграђанина. Како је својевремено био и директор Народне библиотеке „Илија М. Петровић” у Пожаревцу, управо ова установа је организатор манифестације у његову част. Јуче је положено цвеће покрај спомен-бисте Слободана Стојановића која је подигнута у Сунчаном парку у центру Пожаревца. Увече је у библиотеци одржан културно-уметнички програм „Нешто лепо”, назван по Стојановићевој збирци кратких прича у издању РТС-а и Фондације „Слободан Стојановић”, који су четрнаест година након његове смрти снимили и истоимену серију. Приче у чијем фокусу је „нешто лепо у општем хаосу” говорио је Драган Николић. Након овог програма уследила је пројекција дигитално рестауриране верзије филма „Сироче”, по сценарију Стојановића, а у режији Здравка Шотре.
У оквиру манифестације пожаревачка библиотека сваке године расписује и конкурс за најбољу необјављену драму, односно савремени драмски текст. Данас ће бити проглашен овогодишњи лауреат, а жири у коме су театролошкиња Драгана Бошковић, новинарка Вукица Стругар и редитељ Миливоје Милојевић, одлучио је да међу 22 пристигла текста, награди драму „Улица пресованих жаба (Локне)” потписану шифром „Аристофан”. Награду осим новчаног износа и повеље „Слободан Стојановић”, чини и објављивање драме у издању библиотеке у Пожаревцу. У наставку програма биће пројекција видео-прилога „Сиви кругови црвене боје”, као омаж Срђану Кољевићу, ауторке Бранке Пражић, а потом ће бити представљена Стојановићева књига „Идемо даље” по истоименом филму. Гости на промоцији су уредник књиге Драган Инђић и Милош Стојановић, заменик директора продукције РТС-а.
Слободан Стојановић је рођен 1937. године у Ђаковици, а детињство и део живота провео је у Пожаревцу где је шездесетих година 20. века био управник Народне библиотеке. Дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду и тамо касније радио као професор. Био је уметнички директор Савременог, садашњег Београдског драмског позоришта, уредник на Телевизији Београд. Написао је више од 25 драмских текстова, око 90 филмска сценарија, песме, есеје, приповетке. Од екранизованих дела издвајају се „Осма офанзива”, „Игмански марш” , „Сироче” , „Идемо даље”, „Јастук гроба мог”, „Ерогена зона” , „Смоки”, „Учитељ”, „Или како вам драго”, „Голубовићи”... Најпрепознатљивији је ипак по телевизијској серији „Више од игре” емитованој 1977. године, која је много пута репризирана, а важи за једну од најбољих на РТС-у. Кроз девет епизода серија се одвија у Градини, измишљеној варошици у Србији и прати збивања од 1931. до 1941. која се преламају и у малој средини, кроз причу о ривалству локалних фудбалских клубова Грађанског и Радничког шаље се порука да је фудбал повод а суштина је нешто „више од игре”. И сам Стојановић је својевремно изјавио да је фудбал више од игре, да је огледало и рефлекс животних осцилација. Тада је открио да је Градина заправо Пожаревац.
„Пошто сам ја растао у Пожаревцу, и пошто сам тамо сазнао за многе догодовштине из тих тридесетих година које описујем, из времена кад су се између Радничког и Грађанског испољавале не само фудбалске већ и политичке поларизације – имена су аутентична, али су и симболична – онда схватите да се радња догађа баш у Пожаревцу”, изјавио је својевремено.
Написао је и сценарио за наставак серије. али је његова изненадна смрт почетком 2000. године спречила реализацију. Преминуо је у Пожаревцу где је и сахрањен.
