02. август 2015.

Ексклузивно сведочанство за "Спону", пуковника пилота авијације у пензији Драгољуба Илића, Мандова, из периода док је почетком 90-тих командовао на аеродрому Слатина у Приштини, у трећећем наставку, посвећен је занимљивим, али и те како битним детаљима везаним за долазак у ту базу Војске Југославије (ВЈ) заштитних снага Уједињених нација (УН) – УНПРОФОР-а, ("United Nations PROtection FORces" - UNPROFOR) са интернационалним војним мандатом од 21. фебруара 1992. на основу Резолуције 743 Савета безбедности (СБ).

- Припреме за долазак УНПРОФОР-а биле су свеобухватне. Сви команданти потчињених и виших команди организовано смо припремани уз строго дефинисана правила понашања обе стране.
Представнике УНПРОФОР-а сачекао сам 30. децембра 1992. године у хотелу „Гранд" у Приштини. Били су у униформама својих земаља са ознакама мисије (Француз мајор, Португалац мајор и Мексиканац мајор). Као званични преводилац са наше стране био је ту и потпуковник Обрен Бошковић из Команде ратног ваздухопловства и противаздушне одбране (РВ и ПВО).

Након представљања и протоколарног дијалога, а на основу већ извршених припрема, ја сам им понудио, као за почетак, могуће варијанте смештаја: војни објекат (што ни мени ни њима није одговарало), хотелски смештај и смештај у изнајмљеном стану кога би требало ја да обезбедим.

Прва варијанта је одмах одбачена. Друга је била могућа, али су се ту појавили проблеми. Наиме, другог дана од прелиминарних преговора, Драгиша Вукчевић директор „Гранд" хотела и Љуба Вујовић власник велелепног мотела „Херцеговина" у Косову пољу, (дугогодишњи директор и Спортског центра „Боро и Рамиз" у Приштини), одлучују да подигну цене својих услуга за 100 одсто. Цена за странце тада је била 55 америчких долара, а од тог дана подигнута је на 105 долара за преноћиште са доручком. Њихова дневница је износила 150 долара и та варијанта им нормално није одговарала. Ишло се на трећу варијанту.

У то време помоћник команданта Приштинског корпуса за позадину пуковник Вижентин добио је 3,5 собан стан у Приштини. (Породицу је након повлачења ЈНА из Македоније преселио код супругиних родитеља у Вршац). Са њим са се добро познавао и брзо смо остварили договор. У цену од 600 ДМ тадашњих немачких марака, он ће потпуно средити стан, уз набавку неопходног намештаја за пристојан живот и рад. Остварен је обостран договор. Стан је у рекордном року доведен у функционално стање, а ми смо створили повољне услове за обављање њиховог рада.

Међутим, ни ту нам се није дало. Протоколом је било предвиђено да са представницима УНПРОФОР-а организујем и службену вечеру. То сам, нормално, уприличио у клубу ВЈ у Приштини. Пошто никакав фонд за такву прилику нисам имао трошкове смо покрили ја и потпуковник Бошковић од бонова за летачки оброк. На вечери је био и пуковник Вижетнтин.

С обзиром да су представници УНПРОФОР-а опсервирали само ваздухопловне гарнизоне јединице Копнене војске (КОВ) о томе нису биле обавештене нити је упутствима то било предвиђено.

Командант Приштинског корпуса генерал мајор Радмановић сутра дан је оштро реаговао интервенишући преко Генералштаба и Команде РВ и ПВО о мојој злоупотреби полложаја и увођењу странаца у просторије клуба ВЈ. Посебну хајку је водио против пуковника Вижентина који у општен хаосу, плус као Словенац, наводно хоће да се обогати. И, забранио му је издавање стана. Он је већ био у немилости код Радмановића, и без обзира на уложена средства, отказао је стан.

Неверевоватан је био пристисак од стране команданта РВ и ПВО који је вршен на мене због неоснованих оптужби. Све тврдње да сам поступио по предвиђеном упутству, мало су помогле. Потпуковник Бошковић је отпутовао у Команду РВО и ПВО и образложио да се нисмо оглушили и одступили од предвиђеног протокола. Очигледно је да многе меродавне високе старешине, па и потписници упутства нису били упознати са проблематиком, а интервенција је уследила са највишег врха то јест из - Генералштаба.

Након тога уследила је понуда од стране Шиптара који су им у насељу Драгодан уступили велелепну кућу без икаакве надокнаде. Од тог момента ми више, осим службеног контаката, нисмо имали никакав увид у њихово кретање и рад. Веома брзо, увидевши пропуст, коректно су најављивали своје тражење и представљали новодошле припаднике, уз поздрављање претходника.

Знали смо само да једном недељно одлазе за Македонију одакле шаљу своје детаљне извештаје. Шта су слали није ми познато, а могли смо да знамо бар добар део тога.

У једном неформалном разговору приликом одласка прве групе, поздрављајући се са шефом мисије, Французом, упитао сам га о општим утисцима и евентуалним замеркама. Одговорио ми је да нема никаквих примедби на нас, али, на жалост, како је рекао, извештај мора бити - негативан.

Било је то време почетка ратних дејстава на територији бивше СФРЈ. Није нам тада било јасно да смо дефинтивно за све били криви ми и да смо по свим питањима већ анатемисани. Снаге УНПРОФОР-а биле су истовремено распоређене на свим аеродромима бивше СФРЈ, али је очиглено циљ био на нашим ваздухопловним снагама. По тврђењу моћника, наше ваздухопловство пружало је ваздухопловну подршку снагама Војске Републике Српске (ВРС) и Српске војске Крајине (СВК). Зато је њихово поседање аеродрома имало за циљ да то установи и евентуално спречи. Имали су свакодневни увид у план летења наших летачких јединица, а за време спровођења летачког дана, један од њих је све време био са руководиоцем летења на Аеродромској контроли летења (АКЛ) аеродрома, па и на Обласној контролли летења (ОБКЛ) Београд.

Интересантно је запажање да је у њиховој групи било доста припадника који нису били из састава РВ земаља из којих су долазили, али су редовно били на АКЛ, вероватно ни сами незнајући зашто су ту. Такође је била присутна и расна дискриминација. Као на пример - два потпуковника из Гане и Кеније и један капетан Холанђанин. Шеф мисије је капетан Холанђанин...

Најинтересантнији су били припадници УНПРОФОР-а из земаља бившег СССР. Они су искључиво долазили из личних разлога – конкретно материјалних, и друго их није много интересовало. По њиховом казивању од једногодишег примања у овим снагама они себи обезбеђују кућу и пристојан живот себи и породици.

Стан у насељу Драгодан где су били смештени припадници мисије УНПРОФОР-а касније „прераста" у Амерички информациони центар, кога су још тада, колико далековидо, називали америчком амбасадом. У мају ове године у том приштинском насељу почела је изградња нове зграде дипломатског представништва САД. Нова зграда амбасаде гради се „на земљишту површине пет хектара, које је дато америчким дипломатама на коришћење на 99 година". Изградња објекта, како је објављено, „коштаће 250 милиона евра, а биће запослено 700 радника". А и без тога, они су свуда на Косову и Метохији-.