21. мај 2017.

Владислав Петковић Дис рођен је у селу Заблаћу код Чачка 27. фебруара 1880. године по старом, односно 10. марта према јулијанском календару. Владислав је девето од тринаесшоро деце Димитрија и Марије Петковић, и једино дете рођено у Заблаћу где Димитрије од 1861. године, па до смрти 1893. држи механу. Петковићи су живели у Палилулском сокаку у Чачку где су рођена друга деца.

Владислав Петковић завршио је полугимназију у Чачку школске 1896/1897. године, а седми и осми разред у гимназији „Доситеј Обрадовић“ у Зајечару, где мује брат Радослав постављен за подофицира у 12. пешадијском пуку. Дис два пута безуспешно иокушава да 1900. и 1901. положи матуруу Зајечару. Почетком 20. века обрео се у Београду, где ради на трошарини. Смрт најпре оца, а потом мајке Марије (1901) и брата Михаила (1905), означиле су материјално посрнуће породице, које ће Диса пратити кроз живош „где је пао и он“.

Прву песму „Идила“ Дис је објавио 1.јула 1903. године у „Српском књижевном гласнику“. Потписује је псеудонимом – Dis. Објављује потом у „Делу, „Националној ревији“, „Звезди“, a 1904/05. са Симом Пандуровићем уређује „Књижевну недељу“. Следеће године накратко ради у суду у Ваљеву, а песме објављује у „Босанској вили“ и другим часописима.

Без посла и сталних примања, Дис се пријављује министарству просвете и тражи постављење у школи. Прво запослење Владислава Петковића је у селу Прлити код Зајечара, где 16. септембра 1906. године добија посао привременог учитеља. У Прлитли Дис остаје cве до фебруара 1908. године када због болести тражи, и добија, једногодишње одсуство. Дис се враћа у Београд да се лечи, али већ у октобру тражи поново место у некој школи – распоређен је у село Мелницу у пожаревачком округу. Лоше оцене школских надзорника приморале су Диса да у мају 1909. године поднесе оставку на учитељску службу, која је одмах прихваћена.

У Дисовом животу преломнаје 1911. година: објављује прву књигу песама „Утопљене душе“ коју потписује псеудонимом – Dis, упознаје Христину Тинку Павловић са којом се венчава 7. септембра у цркви Светог Марка у Београду, а Јован Скерлић, тада најутицајнија фигура српске књижевне критике, изриче негативан суд о Дисовој поезији и „болестима модернизма“, што ће постати опште место у српској књижевносши и сенка која шрајно прати Дисову иоезију.

Инспирисан победама Србије у балканским ратовима, Владислав Петковић Dis објављује 1913. године другу књигу „Ми чекамо цара“. Збирка од 16 песама посвећена је престолонаследнику Александру Карађорђевићу. Наредне године у ауторском издању поново је штампана ова збирка песама.

На личну молбу Диса, Врховна команда га поставља у октобру 1914. године за ратног извештача у Браничевском округу где остаје до јесени 1915. када се са српском војском повлачи преко врлети Албаније. Са Крфа у јануару 1916. Дис одлази у Француску, борави у избегличкој  колонији у Пти Далу, Паризу, Ници, Марсеју, одакле у мају 1917. креће поново на Крф. У зору 17. маја (29. мај по новом календару) торпедованје брод „Италија“ на комеје путоeao. Обласне службе после неколико дана пронашле су тело у чијем оделу су биле само наочаре и драхма и по.

Дис је на путу „међу cвоје остао заувек у Плавој гробници Јонског мора.

Дисова кућа - једва стоји

У одбележавању века од смрти Владислава Петковића Диса који је после Албанске голготе страдао попут његових "Утопљених душа" у водама Јонског мора...У селу Заблаће код Чачка стоји његова родна кућа на вечини спомен. Једва стоји. Као и спомен.

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

ОРГИЈЕ

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал’ свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам cтape јауке,
Опела траг;
Загрљај, занавек наше скрштене руке
И живот наг.

У самоћи нам станује, к’о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.

У игри, у пољупцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.

Јер свак живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб.
Ни своје дане, што горе, к’о мртвом свеће,
Ни своју коб.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварамо зрак:
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.

НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к'о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.