27. јул 2015.

У другом наставку наставку екслузивног сведочанства за "Спону", пуковника авијације у пензији Драгољуба Илића, Мандова, из периода док командовао на аеродрому Слатина у Приштини, објављујемо сећање везано за организовани долазак у ту базу Војске Југославије (ВЈ) групе од 30-так војних изасланика тада акредитованих у Београду, по наређењу савезног премијера и уједно министра одбране Савезне Републике Југославије (СРЈ) „мистера" – Милана Панића.

- По наређењу Савезног председника Владе и уједно и министра одбране Милана Панића дочекали смо групу од 30-так војних изасланика које је предводио тадашњи шеф дипломатског кора војних изасланика, генерал из Индије.

Протоколом који смо унапред добили, требало је да обиђу једну јединицу ракетног пука (претходно пребазиране са територије Македоније), јединицу ловачког пука и подземни објекат „Рудник". Такође смо добили и текст излагања у уводном делу пријема. Мало ми је било чудно да се подземни објекат насловљава под именом „Објекат Голеш". Тачно је да је објекат смештен у планини Голеш, али званичан назив је био - „Рудник".

Обилазак је протекао коректно. На свакој радној тачки је реферисано по плану. Живо интересовање војни изасланици су показали тек у подземном аеродрому. Било је дозвољено и снимање, али очигледно да добар део њих за то није био спреман. Нарочито изасланици, наши дојучерашњи пријатељи из бивших република СССР. Они са запада су имали камере, вероватно ГПС и све остало, а ови други су простим корацима – корачањем узимали неке мере ширине објекта.

Очигледно су испитивали да ли може да се склони МИГ-29 и колики број авиона може да стане у објекат. Пристојно сам замолио бугарског изасланика да се не брука пред „западњацима" и да само погледа у плафон где је бројчано означено од 1 до ... колико авионља може да стане.

После годину дана имао сам инспекцију борбене готовости Генераштаба (ГШ) ВЈ и тада ми је оцена из елемената безбедности - умањена због увођења страних војних изасланика у објекат „Рудник", уместо у објекат „Голеш" (на врху Голеша постоји радарска станица којој је и име „Голеш").

Доказивања да је текстом уводог излагања које смо добили од Команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране (РВ и ПВО) било предвиђено да се екипа војних изасланика дочека на јужном улазу подземног аеродрома, проведе кроз објекат, и обезбеди увид у све шта у унутра има и све остало - нису уважена.

Неко није знао, или није хтео да зна да је званични назив подземног аеродрома „Рудник", а не „Голеш". Било како било некако смо прошли.

У највећем броју посета наших инспекција којих нисмо били поштеђени и које смо дочекивали - професионално смо се односили и ми према њима и махом они према нама. Но, у доста од њих сам се разочарао. Инспекције су у свом опису задатака имале и обавезу да поред контроле пруже и помоћ јединицама.

Међутим, та дрга компонента је редовно изостајала. Било је и појединаца који су долазили са лошим намерама, наменски инструирани од својих претпостастављених да нађу само лоше ствари. То су били официри са високим чиновима, а радили су десетарске послове. У инспекцијским обиласцима, на пример, тражили су опушке цигарета „где неби смели да буду", завлачили се у шахтове, подруме... После њиховог одласка имали смо планове мера за отклањање недостатака са прецизним роковима.

Што се тиче наших захтева према претпостављеној команди, то углавном није имало ефекта, те су наши захтеви остајали без резултата. А, упућивани су свима који со долазили. Било је наравно часних официра који су долазилин са добрим намерама, свесни на ком се простору налазимо, да смо стално недовољно попуњени војничким и старешинским саставом, да са тим саставом повремено, па и често поседамо и аеродром Сјеница... Њихова помоћ нам је била добродошла, али њих је било мало у односу на оне који су били циљано били сконцентрисани да траже - „пикавце".

(У наставку – Долазак УНПРОФОР-а)