Фото: Ема Бернадз
Са ауторком разговарамо не кријући узбуђење и посебну радост, што је „глад“ и потребу за писањем „појаснила“ и успела да (по)каже. Својом збирком Кубура показује зрелост приповедања. Зрелошћу нас веома искрено и надахнуто води и својим одговорима.
Који је главни порив за одлуку писања „Београдског акварела“?
-Није постојала смислена намера да напишем тематску збирку. Приче сам писала годинама, потом их на наговор пријатеља скупила на једном месту и затим схватила да сам, потпуно несвесно, више од деценије писала о Београду, том острву бегунаца из завичаја, који је небројено пута бомбардован и освајан, али на чијем пепелу је увек ницао нови и препорођени живот.
Какав је осећај бити поново крај Вардара и говорити о писању у Скопљу где си провела део свог живота на сасвим другачијем послу?
-Крај Вардара сам писала неке од својих прича које су објављене у овој збирци, и то на хартији, јер тих дана нисам имала компјутер. Не осећам страх и трему, које бих засигурно имала, када бих промоцију одржавала у неком посве новом граду, међу непознатим људима. Напротив, делује ми као да се враћам кући.
Посебна ми је част што имам прилику да представљање своје књиге одржим у просторијама и у организацији Српског културног центра „Спона“, јер ваше ангажовање на промоцији српске културе и традиције, нарочито уважавам. Недавно сте уприличили догађај у част Анђелка Крстића, кога смо неправедно и помало нечасно, препустили забораву и на томе вам нарочито честитам.
Каква је публика која чита твој рукопис?
То су, колико примећујем, отворени људи, спремни да чују глас савременог, домаћег аутора, који одудара од пожељног и прихватљивог обрасца писца који доминира на нашој регионалној књижевној сцени.
Да ли ће читаоцу у Скопљу бити блиска и јасна тематика „Београдског акварела“?
Љубица Кубура - фото. Драган Медаковић[/caption]
Мој пријатељ, Италијан, родом из Бреше, малог града у покрајини Ломбардији, допутовао је у Скопље да ме посети. Тих дана се у биоскопима приказивао документарни филм „Медена земља“. По завршетку пројекције, неколико људи у публици, међу којима сам била и ја, остало је и даље на својим седиштима и плакало. Забринуто нас је посматрао, јер, иако му се филм изразито допао, није га толико емотивно доживео. Потом смо сели у такси и запутили се у ресторан на вечеру. Таксиста, је ноншалантно запалио цигарету и гласом напуклим од порока нас упитао куда смо кренули. Мој пријатељ Италијан упитао ме је тада, како таксиста сме да запали цигарету у колима, а да нас барем не пита да ли нам смета.
Тако да, одговор је врло једноставан- све ће Скопље разумети, јер оно као и Београд, сузама верује, а пороке ваљда подразумева, јер је овај наш простор препун догађаја које је најбезболније посматрати кроз измаглицу дуванског дима.
разговарао: Милутин Станчић 2023, уочи промоције у Скопљу
Текст је објављен у листу Слово
