Kњига кратких прича Љубице Кубуре, „Београдски акварел“, о чудесним и чудним грађанима престонице, биће промовисана у Скопљу , 23. јануара (понедељак 19 часова) у Центру СПОНА у улици Ћирила и Методија 30.
[caption id="attachment_22652" align="alignnone" width="1368"]
Фото: Ема Беднарж[/caption]
Са ауторком разговарамо уочи сусрета са скопском публиком, не кријући узбуђење и посебну радост, што ће „глад“ и потребу за писањем „појаснити“ и успети да (по)каже. Својом збирком Кубура показује зрелост приповедања. Зрелошћу нас веома искрено и надахнуто води и својим одговорима.
Који је главни порив за одлуку писања „Београдског акварела“?
Није постојала смислена намера да напишем тематску збирку. Приче сам писала годинама, потом их на наговор пријатеља скупила на једном месту и затим схватила да сам, потпуно несвесно, више од деценије писала о Београду, том острву бегунаца из завичаја, који је небројено пута бомбардован и освајан, али на чијем пепелу је увек ницао нови и препорођени живот.
Какав је осећај бити поново крај Вардара и говорити о писању у Скопљу где си провела део свог живота на сасвим другачијем послу?
Крај Вардара сам писала неке од својих прича које су објављене у овој збирци, и то на хартији, јер тих дана нисам имала компјутер. Не осећам страх и трему, које бих засигурно имала, када бих промоцију одржавала у неком посве новом граду, међу непознатим људима. Напротив, делује ми као да се враћам кући.
Посебна ми је част што имам прилику да представљање своје књиге одржим у просторијама и у организацији Српског културног центра „Спона“, јер ваше ангажовање на промоцији српске културе и традиције, нарочито уважавам. Недавно сте уприличили догађај у част Анђелка Крстића, кога смо неправедно и помало нечасно, препустили забораву и на томе вам нарочито честитам.
Каква је публика која чита твој рукопис?
То су, колико примећујем, отворени људи, спремни да чују глас савременог, домаћег аутора, који одудара од пожељног и прихватљивог обрасца писца који доминира на нашој регионалној књижевној сцени.
Да ли ће читаоцу у Скопљу бити блиска и јасна тематика „Београдског акварела“?
[caption id="attachment_22650" align="alignnone" width="1440"]
Љубица Кубура - фото. Драган Медаковић[/caption]
Мој пријатељ, Италијан, родом из Бреше, малог града у покрајини Ломбардији, допутовао је у Скопље да ме посети. Тих дана се у биоскопима приказивао документарни филм „Медена земља“. По завршетку пројекције, неколико људи у публици, међу којима сам била и ја, остало је и даље на својим седиштима и плакало. Забринуто нас је посматрао, јер, иако му се филм изразито допао, није га толико емотивно доживео. Потом смо сели у такси и запутили се у ресторан на вечеру. Таксиста, је ноншалантно запалио цигарету и гласом напуклим од порока нас упитао куда смо кренули. Мој пријатељ Италијан упитао ме је тада, како таксиста сме да запали цигарету у колима, а да нас барем не пита да ли нам смета.
Тако да, одговор је врло једноставан- све ће Скопље разумети, јер оно као и Београд, сузама верује, а пороке ваљда подразумева, јер је овај наш простор препун догађаја које је најбезболније посматрати кроз измаглицу дуванског дима.
Милутин Станчић
https://youtu.be/dvI5aCwWu14
