15. јун 2016.
Овде се крије инспирација за прави "Београд на води". Не онај инстант Дубаи. Инспирација за нашу "шкољку" која се отвара кад преко "Газеле" кренете ка БИП-у

Хајде да се вратимо у март 2004. године и документ српске владе (Министарства финансија) под насловом - "Три године преображаја српских јавних финансија". Тим поводом, у Влади је тада одржана и прес конференција на ту тему, а представницима медија, амбасада и синдиката представљена је и истоимена књига као и ЦД.

Присутнима су подељени и плакати пореске кампање, као и шоље са натписом "Порез". Куриозитет је да је графичко решење из те пореске кампање сврстано у чувену књигу светских брендова аутора Волија Олинса.

Озарени министар финансија Божидар Ђелић, с поносом је представио и свој тим и то поименице свакога. Било је ту занимљивих фаца. Можда се сећате шармантне секретарке Министарства Александре Дрецун, да ли сте заборавили да је ту била специјална саветница министра Кори Удовички, и нисте ваљда заборавили да је ту била и Мила Јездимировић - позната по "Дунаву", а мање позната по томе да је, па једно најмање 25 година радила у Министарству финансија као непосредни сарадник десет министара. Додуше, Мила је тог дана била одсутна (али битно поменута), као и Милица Бисић, али ево коначно оног најбитнијег човека за овај текст који је такође тог дана био одсутан, а Ђелић га је посебно поменуо као драгуља свог победничког тима - специјалног саветника за пореску реформу Николу Груевског.

Да, да, драги читаоци, у влади Зорана Живковића саветник у Министарству финансија био је садашњи контроверзни македонски премијер Никола Груевски. Тачније, Груевски је био задужен за увођење ПДВ-а, и у крајњој консеквенци можемо рећи да је Груевски Србији увео - подарио - ПДВ као цивилизацијску вредност.

Када Вучићеви јавни радници данас бране Груевског од насртаја сорошевске опозиције, када "македонски сценарио" обарања Груевског кроз "шарену револуцију" виде као увертиру за дестабилизацију Вучића кроз "интензивирање процеса", и кад Вучићеви јуришници тако бездушно у амоку ревизије пљују по ДОС-у, игноришу - да ли из немара или тенденциозно - битну улогу Груевског у досовској етапи транзиције.

Често је у кулоарима однос Ђелића и Груевског мистификован малтене као однос Драже Михаиловића и Де Гола. У смислу да су спавали кревет поред кревета у кампусу на неком битном светског универзитету. Као Дража и Де Гол на војној академији, иако се Дража и Де Гол никад у животу нису срели. Божа и Никола јесу негде у белом свету, успоставили су блиске и пријатељске односе на основу чега је овај и постао саветник српске владе крајем 2002. Груевски има диплому и лондонског Института за хартије од вредности.

Ето, чега сам се пре неки дан сетио у Скопљу шетајући од споменика цару Душану до споменика Тошету Проеском. Од споменика Гоце Делчеву до споменика Методију Шаторову Шарлу који је Покрајински комитет Комунистичке партије Југославије за Македонију (чији је председник био 1940/41) прикључио Бугарској КП, па је због тога смењен и искључен из Титове партије.

Центар Скопља Николе Груевског, иако у архитектонском и идентитетском буму базиран на синкретичкој традицији, у ствари је постмодерна, концептуална синтеза Пантеона, Холивуда и Дизниленда. Очаравајуће.

Браћа Коен овде би сигурно нашла инспирацију, бар да сниме неки филм типа скорашњег "Аве, Цезаре" с Џорџом Клунијем, а Дизниленд су и праве галије (ресторани у Вардару) на којима би могле да се снимају сцене надгорњавања Петра Пана и Капетана Куке.

Филмски град у Кошутњаку ("Авала филм") основан је политичком директивом јер је Тито желео да направи "Холивуд Истока". Неограничена подршка војске тадашњој филмској индустрији омогућила је гигантске (ко)продукције попут "Qуо Вадис". Скопље има ту монументалност историје у дискотеци. Само ово нису кулисе. Ово је перманентна изложба. Спектакуларно третирање простора. Цементирање националног идентитета је послужило као повод за концепт који само површни посетилац може малограђански оценити као "кич". Ове "интегрисане инсталације" евентуално могу бити онај "хипер-кич" о коме је писао Ђило Дорфлес, а који је у креативном епилогу ипак израз уметности у контексту жанра. То тако добро функционише, да су туриста и путник намерник затечени снагом сензације. Фонтана на тргу испод споменика "Ратнику на коњу" (алузија на Александра Македонског је јасна), ради уз Стар Wарс музику. Демонстранти поливају црвеном бојом централни скопски трг, тако да се интензивирање (радикализација) протеста претвара у интензивирање простора (концепта).

Тежње да се сруши Груевски (на власти од 2006), посумњао сам, и нису политички мотивисане, оне су део перманентне уметничке форме. И кад је градоначелник Скопља Гоце Трајанов ноћу прао шмрком ту црвену боју с градског трга, појачао је утисак перформанса. У коме учествује и вођа опозиције - социјалдемократа Зоран Заев, и председник државе Ђорђе Иванов, и европски комесар Јоханес Хан и амерички амбасадор Џемс Бејли. Чујем овде да Груевски боље стоји са Вучићем него што је Киро Глигоров икада стајао с Милошевићем. И да је партија чији је лидер Груевски, ВМРО - ДПМНЕ, постала помало "просрпска" (провучићевска), а што није баш у њеној традицији. А Груевски наводно симпатише Путина мање од Вучића, а више од Орбана.

Архитектонски бум у Скопљу одавно је заинтересовао свет. Пре четири године, на пример, амерички лист Хуффингтон Пост у свом онлајн издању бавио се дилемом да ли су споменици македонске престонице који су никли у оквиру пројекта 'Скопље 2014' пример кича, или национални понос ове земље?

Тада је дата можда најбоља дефиниција целе ствари - "ово је једна од највећих урбанистичких авантура у Европи".

Пазите: Черчил показује знак победе са крова Министарства спољних послова. Александар Велики - (упркос констернирању Грка) упире моћним мачем са врха огромне фонтане која "свира". Не увек Стар Wарс. Углавном класику. А, ових дана је баш било упекло, па су се клинци у фонтани хладили. Ако Грци добијају оспе од "скопске антике", македонски критичари, посебно они са симпатијама за жртве транзиције, кажу нам да је 'ова изложба' коштала скоро пола милијарде евра. Боље да су паре уложене у економију, чујем на лицу места, а кад сам им објаснио пројекат-визију бившег српског министра Баћевића, сада амбасадора Србије у Пекингу, о кинеској изградњи пловног канала Морава - Вардар - Егеј, па да су паре могле бити ту уложене, да би и ове вардарске галије њим пловиле, слатко су се насмејали.

Градски превоз у Скопљу су црвени лондонски даблдекери. Надреално.

Домаћини ми причају да је марта 2009. група студената Архитектонског факултета у Скопљу мирно протестовала против пројекта, а онда претучена од стране националистичких активиста у присуству полиције и медија.

Један од главних симбола пројекта Порта Мацедониа, тријумфални лук смештен у близини Македонског трга, на моменте чини узнемирујући контраст са соцреалистичком архитектуром у околини која се не може не 'третирати'. Архитекти кажу да има овде и неокласицизма и барока. Мој фаворит је зграда Археолошког музеја Македоније. Два нова моста преко Вардара начичкана бронзаним статуама делују као комбинација Карловог моста у Прагу и филмова о Харију Потеру. Без имало злурадости, речи ратног градоначелника Требиња Вучеревића овде су доведене до чистог концепта јер све је готово лепше и старије него оно старије. Део мотива за пројекат била је и обнова изгубљене знаменитости порушене земљотресом 1963, после чега су родитељи, због срушене куће, послали Влатка Стефановског да једно време живи код тетке у Титовом Ужицу. Кажу ми домаћини и да је београдска уметничка ливница 'Браће Јеремић' (лила Весићев и Вучићев споменик Пекићу) имала прилично посла.

У Скопљу је крунисан цар Душан 16. априла 1346, а српске замерке иду у правцу да га "концепт својата". На својатање се жале и Бугари, камоли Грци. Противници концепта кажу да фале само Астерикс и Обеликс.

Имам жељу да се вратим у Скопље, али не овако узгредно, већ на дуже - да седим и третирам се у визуелно-аудио сензацијама. Овде се крије инспирација за прави "Београд на води". Не онај инстант Дубаи. Инспирација за нашу "шкољку" која се отвара кад преко "Газеле" кренете ка БИП-у. Тај "Београд на води" могао би да осмисли само Емир Кустурица. Наравно, да претходно победи на конкурсу и да папири буду чисти. То би сигурно била већа архитектонска авантура од ове скопске. Да из Булевара Џоа Страмера избијемо преко Асанжове улице на сквер Рајка Петрова Нога.

У Скопљу сам доживео и несвакидашњу манифестацију "јединственог културног простора": Новинар Миломир Марић код антиквара на обали Вардара купује књигу "Повијест Хрвата", издање "Младости" из Загреба, година 1971. Антиквар га препознаје, љуби га, и каже му: "Марићу, траже се овде твоја "Деца комунизма". Пошаљи нам мало ако имаш оног старог издања из Југе".

Тангента је права линија који додирује криву у једној тачки. Као уникатни тренутак луцидности. Албум "Тангента" старог скопског "Леб и сола" је и моја музичка препорука за викенд. Јога за уши.

Зоран Пановић (Данас)