21. новембар 2010.

Школском анализом дела једног од највећих српских писаца светског реномеа Данила Киша у оквиру циклуса Књижевних радионица Културно-информативног центра Срба у Македонији Спона, синоћ је занимљивом разменом мислења и осврта модератора и учесника посебно обрађена збирка приповедака – „Енциклопедија мртвих".

На отварању синоћње радионице председник "Споне" Милутин Станчић је истакао да је у заједничкој припреми избора дела, најпревођенијег српског писца, Данила Киша, са модератором Ђоком Здравевским, сачињен основ за радно окупљање читалаца, поштовалаца његовог дела, делимично и као својеврстан симболичан дуг покојној професорки скопског Филолошког факултета „Блаже Конески", Јадранки Владовој. Део тог академског „кружока" који је на катедри скопског факултета за јужнословенску књижевност, дубље проникао у дело Данила Киша синоћ је са посебним надахнућем креативно дебатовао и у "Спони".

Модераотор Здравевски, (песник, постдипломац на Катедри за јужнословенску књижевност Филолошког факултета „Блаже Конески" у Скопљу, лектор за македонски језик на Департману за српски језик Филозофског факултета у Нишу), још на почетку, по емитовању документарног материјала „извода из књиге рођених" Данила Киша, указао је да је и сам ангажован на превођењу приповедака српског писца на македонски језик, признајући сву комплексност и специфичност очекиваних, али и неких „изненадних" изазова у том озбиљном и захтевном послу.

- Очекивао сам да ћемо вечерас, овде имати прилику да чујемо искуства и личне импресије Аце Перевског који је на македонски превео „Енциклопедију мртвих", али, на жалост, он није у Скопљу и остајемо ускраћено за једно важно сведочење. Тај превод Перевског, на неки начин, био ми као олакшање, јер се у послу на превођењу Киша осећам још увек недовољно зрелим, достојним за изазове који вребају. У сваком случају Киш је изазов. Његово дело једноставно не оставља равнодушним било кога ко иоле озбиљније проникне у његово дело, рекао је Здравевски на уводу у радионицу, а то се кроз каснију расправу и те како и потврдило.

На радионици у Спони је, између осталог, истакнуто да је са књигом „Енциклопедија мртвих" достигнут врх постмодерне у српској књижевности. Књигом „Кад су цветале тикве", Драгослава Михаиловића, „пробијен је лед" постмодерног стваралаштва.

Уз изношење и неких личних погледа учесника радионице у Спони на Кишово дело у целини и посебно на збирку приповедака „Енциклопедија мртвих", истакнуто је да за ту књигу писац добио Андрићеву награду 1984. а 1986. године и награду Скендер Куленовић.

У "чешљању" приповетки, прва је на скенеру била Посмртне почасти у којој су учесници сложно констатовали да је феномен проститутке и морнара у поменутој причи, веома сложена, јединствена перцепција, уз детаљисање садржаја букета цвећа и њихових имена, до залажења у област ботанике, веома захтеван задатак за преводиоце. Констатована је замка нарације и времена, перфект, са константним мешањем гледишта, довођењем читаоца до потпуне забуне. Занимљива је била констатација модератора Здравевског, да је Киш најискренији аутор, али са изванредним смислом да убедљиво и пријемчиво -  лаже. И, то чак и у пост фестум објашњењима дела, што није била реткост иза тек свеже објављених књига.

Опседнутост логорима, "20. век, епоха логора" потврђена је у анализи, уз интерес Киша за маргиналне ликове, о причама људи који нису део великих историјских догађаја, што је уосталом и постмодернистичка карактеристика.

Огледало непознатог виђена је као магичан реализам, са умешним резовима у нарацији, генијалношћу обичног, не инсистирајући на акт постмодерног...Пресудан искорак читања Киша, је управо одсуство постмодерне, а ипак је ту негде изнад...Очекивани јаки мириси, јаке боје у приповедању.

На гледиште да је Борхес имао утицаја на Киша, Лавинија Шувака, учесник у радионици, је изнела гледиште да то не мора уопште бити тако, јер је у крајњој линији то и неважно "Уосталом нема два иста човека, индивидуални поглед на писца и књигу је неприкосновено и ексклузивно право, лишено свих матрица..."

Стоматолог Дејан Сиљановски је и поред тога што је, како каже, Киша читао пре десетак година, изнео занимљива и специфична запажања, чак ексклузивна и непозната за упућене књижевне познаваоце,  упознавајући присутне са неким новим исчитавањима Киша у Београду и Србији уопште, поменувши "Културно пропагандни комплет Бетон". Све то не скривајући одушевљење Кишовим стилом, урезаним сећањем  приповетком Легенда о спавачима.

На молбу и инсистирање Милутина Станчића, дискусију и плодну анализу Киша, својим погледом је обогатио и асистент на Филолошком факултету у Скопљу, Трајче Стаматовски, који је образложио метафизички феномен аутора, иронију у приповедању, и дисидентство као опцију. Занимљиво опажање је потврда, да су након Златка Ориђанског, ево, "Спона" и књижевна омладина из "кружока" са катедре јужнословенске књижевности, узајамно покренули и актуелизирали радну тему дела Данила Киша у Скопљу...

Животни пут

Данило Киш је рођен у Суботици 22. фебруара 1935. године, од оца Едуарда Киша, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић, - Црногорке. До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у немачки фашистички логор смрти Аушвиц 1944. године, са остатком породице Данило је репатриран у Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.

Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је у Београду у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

"Извод из књиге рођених"

„Међу мојим прецима са мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна „амазонка", која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мном.

У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот. До своје тринаесте године живео сам у Мађарској, у очевом родном крају, где смо побегли 1942. после новосадског покоља. Радио сам као слуга код богатих сељака, а у школи сам слушао катехизис и католичку библијску егзегезу. „Узнемирујућа различитост", оно што Фројд назива Heimilchkeit биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем; у својој деветој години написао сам прве песме, на мађарском; једна је говорила о глади, друга је била љубавна песма par excellence.

Од своје сам мајке наследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свог оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе.

Моја је мајка читала романе до своје двадесете године, када је схватила, не без жаљења, да су романи „измишљотина" и одбацила их једном заувек. Та њена аверзија према „пустим измишљотинама" присутна је латентно и у мени.

Године 1947. посредством Црвеног крста репатрирани смо на Цетиње, где је живео мој ујак, познати историчар, биограф и коментатор Његоша. Одмах по доласку полагао сам испит за ликовну школу. У испитној комисији били су Петар Лубарда и Мило Милуновић. Волтерова биста коју смо цртали - гипсани одливак Худонове портретне статуе - личила ми је на једну стару Немицу коју сам познавао у Новом Саду; тако сам га и нацртао. Ипак сам био примљен, ваљда због других мојих радова. Требало је да сачекам годину-две како бих могао имати потребну гимназијску спрему. За то време одлучио сам да ипак завршим матуру.

Две године сам учио виолину у музичкој школи, где ми је предавао Симонути старији, кога смо прозвали „Паганини", не само због изгледа, него и зато јер је обожавао тремола. Управо када сам био стигао до друге позиције, музичка се школа одселила у Котор. Тада сам наставио да свирам без нота, циганску музику и мађарске романсе, а на школским игранкама танго и инглиш-валцере.

У гимназији сам наставио да пишем песме и да преводим мађарске, руске и француске песнике, у првом реду ради стилске и језичке вежбе: спремао сам се за песника и изучавао књижевни занат. Руски су нам предавали бели официри, емигранти из двадесетих година, који су, замењујући одсутне професоре, држали с једнаком спремом предмете као што су математика, физика, хемија, француски, латински.

После матуре уписао сам се на Београдски универзитет, где сам дипломирао као први студент на новоотвореној катедри за Упоредну књижевност.

Као лектор за српскохрватски језик и књижевност боравио сам у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману, и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам: чујем како се нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника".

Дела

Мансарда, сатирична поема 1962. (роман), Псалам 44 1962. (роман), Башта, пепео 1965. (роман), Рани јади,за децу и осетљиве 1970. (приповетке), Пешчаник 1972. (роман), По-етика 1972. (есеји), По-етика, књига друга 1974. (интервјуи), Гробница за Бориса Давидовича, седам поглавља једне заједничке повести 1976. (приповетке), Час анатомије 1978. (полемике), Ноћ и магла 1983. (драме), Хомо поетицус 1983. (есеји и интервјуи), Енциклопедија мртвих 1983. (приповетке), Горки талог искуства 1990. (интервјуи), Живот, литература 1990. (есеји), Песме и препеви 1992. (поезија), Лаута и ожиљци 1994. (приповетке), Складиште 1995. (есеји и приповетке), Вариа 1995. (есеји и приповетке), . Песме, Електра 1995. (поезија и адаптација драме "Електра")...