18. новембар 2017.

Сенка зависти је покривала сваки покушај амбициозних са снагом и памећу да створе нешто вредно, истинито и ново - тужно је искуство Слободана Јовановића док је живео међу Србима.

Рђаве особине Срба, написао је у "Једном прилогу за проучавање српског националног карактера", избиле су у "мрској злоћи и зависти" и у дивљој партијској борби која је отуда проистицала.

И Слободан Јовановић и Богдан Поповић маштали су у хаосу Пашићеве Југославије да Србе из свог видокруга претворе у енглеске џентлмене. Дирљиве наде. Узалудне наде. Судбина је Јовановићу била наклоњена. Успео је да се спаси и побегне и од фашизма и од комунизма, и то у постојбину прижељкиване иконе, блиставог џентлмена. Не зна се зашто је избегавао да сретне највећег џентлмена тог времена, Черчила, мада је, како тврди Коста Ст. Павловић, могао, али, ето, није хтео. Сусрет је препустио не-џентлмену Јосипу Брозу. Да ли је хтео да буде већи џентлмен и од највећег енглеског џентлмена?

И Богдан и Слободан сматрали су да Срби имају много да науче од Енглеза, пре свега да се карактер мора васпитавати. Хвалили су српску динамичност, срдачност и култ јуначких врлина, али утолико пре би све те особине добиле на још већој вредности уколико би јунаци прихватили "пристојно понашање" и "лепо васпитање". Разуларену "плаховитост" требало би да цивилизују енглеске савршене способности "самопосматрања и самосавлађивања". То је једини пут, сматрао је Јовановић, за "облагорођавање" Динараца.

Енглеска је била еталон према којем се Србија равнала. Мајске убице из 1903. упоређивале су свој криминал са Француском и Енглеском (не индустријском) револуцијом. Када су обнародовали парламентаризам, тврдили су да су увели енглески парламентаризам. Ништа није, међутим, била енглеска демократија у односу на српску. Пашић, мајстор за масовно подстицање зависти, а на, како је описао Јовановић, "полумутав начин", убеђивао је јавност да је Србија по слободама надмашила Енглеску. Признавао је Енглеској, и "осталим старим европским државама", напредак у култури, производњи, образовању и науци, али је то било мање вредно од политичких слобода које је, наводно, имала "млада" српска држава. Куражно се стало раме уз раме са највећом индустријском, колонијалном силом, која је триста година и владала и направила модеран света.

Елита заостале и скрајнуте балканске државе узоре није тражила у Русији, мада се проглашавала њеном "сестром", већ на Западу, ни мање ни више него у изразито предузетничкој нацији, у "радионици света". Штавише, ако се уопште озбиљно могу узети Пашићеве речи, могла се и такмичити са њом. Несумњиво се имала велика амбиција, али када амбиција нема снагу, и могућност да се оствари, захвата је, приметио је Јовановић - завист. Па тако и поређења са најнапреднијом империјом могу се разумети као потуљена завист. Јер, изједначити се са њом да би се добио осећај супериорности јесте њено минимизирање и непоштовање. Јовановић и Поповић су, напротив, желели да Срби код Енглеза оду у школу. Оно што су они, међутим, знали о енглеском карактеру заснивало се на проучавањима и искуствима до педесетих година двадесетог века. Данашњи коментари друштвених антрополога, на пример Кејт Фокс (Њатцхинг тхе Енглисх - тхе Хидден Рулес оф Енглисх Бехавиоур) о квалитетима Енглеза у време глобализације, масовног друштва, мобилних телефона, хулиганизма, алкохолизма, навијача, употпуњују или освежавају стереотип о енглеском националном карактеру који су Поповић и Јовановић имали пред очима. Као и Енглези, и Срби се мењају.

Завист је антиподна свим врлинама, презрена у свим временима и негирана моралним вредностима свих народа. Хришћанство је убраја у седам смртних грехова, хиндуизам је сматра разорном емоцијом која избацује дух из равнотеже и води у беду, ислам је означава као нечистоћу срца која око себе уништава добра дела, будизам као немогућност да се поднесе изузетност других. У европском сликарству је представљена као живи леш из чијих уста и руку палацају змије, са острвљеним бесним псом поред себе или са псећом уместо људском главом. О каквој се мрачној емоцији ради говори и име које су јој дали Латини - инвидиа, заслепљење до обневиделости. Завист је неизбежно, закључио је Јовановић, "изазивала личне сукобе, јалово расипање снаге и само је још више сметала сложном раду, за који ни иначе није у нас било много склоности".

Завист не чини само обузету особу несрећном, она је попут радиоактивног зрачења шири око себе и жели да и други буду несрећни. За британског филозофа Бертранда Расела поред ове негативне стране, завист би могла бити и снага која гура према променама и доводи до успостављања праведнијег друштвеног система. Ипак, завист се не налази на таблици пожељних карактерних особина Енглеза, уместо ње су великодушност и друштвеност.

Завист су из јавног живота Енглези протерали институцијама и законима. Њима се подједнако повинују и енглески џентлмен и енглески "мали човек". Најпознатији пример који је зачудио све Србе у Лондону па и Слободана Јовановића био је када Енглези после рата нису поново бирали Черчила за премијера, мада је био спасилац и Енглеске и Европе. Јовановић је закључио да су га Енглези "одбацили". Међутим, нису, и тај израз открива Јовановићев рефлекс на српско реаговање када се неко скида са трона власти. Енглези јесу били Черчилу захвални, добио је признање, али то што је урадио, сматрали су, била је његова енглеска дужност, чувена Дутy. Мало им је и досађивао примедбама да су лењи и да им треба вођа. Јесте био и остао велики енглески џентлмен, али су га подсетили да у Енглеској живи и мали енглески човек. Свако има и мора да зна своје место, и да притом буде слободан и да ужива у самопоштовању и да буде поштован.

Завист у Енглеској није угрозила ни демократију, ни парламентаризам. У Србији је, међутим, демократија била маска за слободну игру дивље себичности и зависти. Слободан Јовановић сажима епоху од 1903. до 1941. и суди да је "наш индивидуализам" блокирао парламентаризам, све се претварало у личну препирку, уместо компромиса више се волела кавга "из које су обе стране излазиле нагрђене и оштећене". Дубравка Стојановић у књизи "Србија и демократија 1903-1914" наводи да су напредњаци после преврата тврдили да је Србијом завладала лаж, јер се прикривало да је друштво суштински болесно. Болест је била у самој сржи успостављеног поретка и радикалског схватања политике - растакало се друштво, поништавала се јасна граница између онога што се може и што се не може, између онога што јесте и онога што није право, онога што јесте држава и што она није.

Било је врло тешких речи, па се Србија називала "измет-државом", да је она "нешто што се нигде на свету не може да нађе". Аргументи су били следећи:"Влада никаква; партије растројене, разбијене; страсти распаљене; борба необуздана, дивљачка; свака личност изложена посведневно најсуровијим атентатима, а сви елементи нереда утркују се свом снагом паре у проповедању разних апсурдума". Димитрије Туцовић је пред ратове, Балканске и Први светски, опомињао да је држава потонула у корупционашку мочвару. Пашићева власт је оптуживана за сурове обрачуне са политичким противницима, нарочито је случај убиства два Новаковића (нису били у сродству) у затвору потресао Србију од 1907. до 1911. године.

Милан Новаковић је био капетан, политички противник новог режима и имао је удружење "Друштво за легално решење завереничког питања", сматра се претечом невладиних организација у Србији. Са доласком Пашића на власт удружење је забрањено, уништена му је штампарија, а Новаковић је ухапшен под оптужбом да је у сопственој штампарији украо штампарске матрице. Пред очима Пашићевог министра унутрашњих послова Настаса Петровића и по његовој наредби жандари су убили два Новаковића, у државном затвору, у центру Београда, на данашњем Студентском тргу. Полиција је у јавност пустила причу да су се они побили у међусобном пушкарању. Званична истрага је ту причу оповргла. Покренута је скупштинска расправа, случај је предат суду, а министар је остао у фотељи. Четири године касније суд је утврдио кривицу Настаса Петровића, уследила је једна од најдраматичнијих расправа у историји српског парламентаризма, а да радикалска већина није прихватила да се подигне оптужница против министра чију је одговорност суд доказао и пресудио. Пашић и његова влада нису поднели оставку и тиме, закључује Дубравка Стојановић, доказали да идеја законитости у конкуренцији са идејом револуције, које су завереници били симбол, још није била однела превагу. На династију и поредак се било насрнуло из личног и политичког ћара, из чисте зависти.

Док пишем ове редове мота ми се по глави реченица Винстона Черчила:"Што даље гледате у прошлост, то више задирете у будућност".

Како су, по Слободану Јовановићу, настале те прве наше "демократске", "народне", "парламентарне" странке? У почетку стварања, сећао се Јовановић, "странке су личиле на неку врсту духовног сродства као кумство или побратимство". То "духовно" било је толико "фамилијарно" да су сви они који нису "сродници" били непријатељи. Неодољиво нас ово подсећа на стварање кумовских, колегијалних, рођачких, породичних странака од деведесетих прошлог века до данас. Србијанци се нису, тврдио је Јовановић, могли у јавним пословима ослободити пристрасности према рођацима и пријатељима: "Осећање дужности према лицима из њиховог приватнога круга претезало је над осећањем дужности према општој заједници". Подсећа ли нас и ово неодољиво на земљачке, рођачке, регионалне везе запошљавања и аванзовања? Енглези, међутим, јавну личност потпуно одвајају од приватне, па су "у вршењу јавне службе безлични и неумитни готово до бездушности". Нашој "плаховитој нарави" Јовановић супротставља енглеску питому нарав која у друштво уводи фаир плаy. За онога кога воли, тврди Јовановић, Србин је у стању учинити више од Енглеза, али Енглез је у стању учинити и за онога кога не воли, јер Србин чини добро из љубави, Енглез из осећања дужности.

Енглези не знају ни за севап ("божија" награда), ни за хатар (пристрасност), нити за инат (каприц, тврдоглавост). Јовановић је сагласан да су те три турске речи "извитопериле цео наш јавни живот". Да ли се ту радило о само три турске речи или о дубљим менталним структурама? Није случајно Јовановић ставио акценат на њих, јер су, рецимо Енглези, покушавали да свом пореклу, својој раси, уђу у траг не само преко физичког изгледа, карактерних црта, него и преко речи које су им најчешће у употреби. Ни до данас се нису одлучили шта чини "Енглисхнесс" и "Бритисхнесс", и шта у њима претеже, да ли воде порекло од Тевтонаца, Келта, Нормана, Англосаксонаца, ко је кога освајао, ко је с ким спавао, водио љубав и како су се мешали гени? Јовановић се у тражењу српског порекла зауставио код Динараца, они су наш пранарод, али није истраживао под којим су све вековним освајачима били или са којим су све другим народима по рубовима живели. Али била је ту црква као ексклузивни произвођач нације, изједначена са нацијом, па се кроз велику и свету тајну крштења новорођени, ко год да га је направио, доводио до барјака вере и нације, једино праве и једино наше.

У тренутку обнављања државе у 19. веку, суочава нас Јовановић са горком истином, Срби нису имали никакве заостале обрасце од своје средњовековне државе, Турци су је били потпуно разорили. У модерном добу колонијалних и индустријских царстава и масовног друштва осванули су у организацијама нижег ступња - племенским, сеоским, породичним. Одговор на изазов био је ход рака - назад! Неповерење према страним обрасцима било је толико, да су идеолози, политичари, "вође", пре свега Светозар Марковић и Никола Пашић, инсистирали на одржавању "примитивних и крвних заједница". Слободан Јовановић је, међутим, свакако био сагласан са ставом британског политичара Артура Балфура, с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, да је "савршено немогуће да се клановским или племенским системом, било економијом или којим другим начином, достигне виши степен цивилизације".

Необуздани ковитлац личног ћара и зависти рушио је институције, ред и закон у самом тренутку њиховог настајања. На цивилизацију се у Србији кренуло бунама, заверама и атентатима. То су били, каже Јовановић, искључиво наши, аутохтони обрасци; "плаховита нарав" није нам била наметнута са стране. Буне, завере, атентати су врло лако мобилисали друштвеност Срба. Олако, брзо, са много већом енергијом, него за конструктивне иницијативе или хуманитарне мисије. Немојмо имати илузије да су комунисти морали много да се труде да после рата покрену ову "плаховиту нарав" на обрачуне и репресију, јер њој, урођеној и спонтаној, није било тешко да буде и самоиницијативна.

У основи зависти није само жеља, тврде психолози, већ и готово бесомучан осећај унутрашње празнине, слично пумпи срца када усисава ваздух. У време када су се успостављале институције, опскурне и самозване "народне" вође су подстицале "плаховиту нарав" да се супротстави и уништава. Тадашња популација Србије била је претежно млада, готово адолесценти су оснивали странке. Њихова срца су у сиромаштву радила на празно, усисавала ваздух. Уласком у политику, у "борбу за народна права", како се демагошки представљало, добијали су ореол "народних јунака" из народних јуначких песама које је Вук сабрао, добијала је њихова личност и на значају и у тежини, а према записима ондашњих мемоариста, богатили су се преко ноћи, грабили све што су јавно нападали и мрзели, а подсвесно жарко желели. Тај политички и културни нихилизам претварао је ред и закон, лепо и модерно, у нешто чега се требало немилосрдно ослободити јер је "противу народа", у нешто што се са гнушањем морало одбацити да би се био "наш" и "слободан". Увек је младима било лако манипулисати и у њима изазвати "револуционарно врење", а агентуре великих сила спретно су се убацивале. Павле Паја Радовановић, један од оснивача Радикалне странке, у мемоарима описује многобројне пријатељске сусрете и истомишљеничко дружење са руским агентима, а примећивао је и да су руске дипломате посећивале дању и ноћу Пашића код куће.

Најбољи пример деструктивног јуриша зависти на цивилизацију јесте тзв. Тимочка буна из 1883. године. Сам Јовановић је тај догађај пластично и свестрано описао. Краљ Милан 1883. удара темеље редовној војсци, заводи општу војну обавезу. Војска се обучава у касарнама, а предводи је стручни официрски кадар. Укида необучену, недисциплиновану, предвођену сеоским старешинама "народну војску". Наредио је разоружавање и замену застарелих пушака новим, с тим и да свака буде регистрована. Утицајни академик, легендарни сарајевски атентатор Васа Чубриловић у својим историјским студијама је радикалским вођама дао потпуно за право што су побунили црногорске насељенике на Тимоку: "Ослањајући се на редовну војску и полицију, владалац је у Србији могао са још више успеха да води борбу против демократских тежњи народних маса". Иза тих "демократских тежњи" био је препредени рачунџија Пашић.

Норберт Елијас у свом делу "Процес цивилизације" анализирао је политичке и економске принуде, које ратничко друштво преводе у цивилизовано, односно како се потискивањем спонтаних импулса проширује мисаоно поље и уводи самоконтрола, гради суперего, Над-Ја. Већ је кнез Милош урбанистичким плановима почео да цивилизује српска насеља. У друштву ратника, у натуралној привреди, примећује Елијас, постоје само џомбасти, рђаво насути путеви, излокани кишама и непогодама. Битан корак у процесу цивилизације, закључио је Елијас, јесте стварање монопола над насиљем и оружјем, што је управо краљ Милан и био подузео. Разоружавањем свих шири се општа сигурност, насиље се затвара у касарне, грађани се ослобађају страха, уклања се непосредна близина опасности од непредвидљиве употребе оружја под променљивим дејством афеката, од разузданог весеља до изненадног пада мрака на очи из било којих разлога. Елијас пише:"Монополизација насиља ствара у пацификованим просторима један други тип владања собом или самопринуде... Појединац се притиска да преобликује читаву своју нагонску и афективну економију у правцу постојанијег, стабилнијег и равномернијег регулисања нагона и афеката у свим областима понашања".

И Слободан Јовановић би се сложио са оваквом опсервацијом. Али, Пашићу није био потребан цивилизовани и пацификовани појединац, већ рушитељ који би омогућио задовољавање зависти, његове и другова, који би био "јарац" за продор кроз капије државе и отворио пут вољи за моћ. Против напретка народа радио је Пашић, а не Милан. Историјом се, међутим, руши цивилизација и данас, када се у уџбеницима даје позитивна, "демократска", конотација Тимочкој буни.

Да ли су, међутим, ти дивљи нагони, деструктивне емоције, ти "полуинтелектуалци и дипломирани примитивци без скрупула", били оне "канџе и чељусти" којима природа опрема врсту у такмичењу за опстанком, прилагођавањем и продужењем врсте? Недавна истраживања социодарвиниста су открила да се изазивањем зависти мењају когнитивне функције, подстичу ментална истрајност и меморија. У исцрпном истраживању о енглеском националном карактеру (Тхе Енглисх натионал цхарацтер - Тхе хисторy оф ан идеа фром Едмунд Бурке то Тонy Блаир) Питер Мендлер даје простор британским социодарвинистима који су установили да Англосаксонци припадају победничким расама, јер су без обзира на повољне или неповољне биолошке услове прилагођавања, развили "најбољи етички систем" и тако обезбедили не само опстанак на Острву, већ и успешно ширење по целој планети. Тај "најбољи етички систем" јесте комбинација слободне игре за развој индивидуалности са религијском и етичком преданошћу интересима заједнице. До врхунских постигнућа се досегло захваљујући етичкој држави, поштовању институција и закона, економском расту, политичкој стабилности и корпоративној свести.

Енглези јесу индивидуалци, али, тврди се, са изванредно развијеним осећајем за друштвене интересе. Попут куглице живе могу се за трен раздвојити у многобројне котрљајуће честице да би се брзо поново удружили у једно. То је њихово "унитy ин диверситy", јединство у различитости. А врло познати британски државник у Јовановићево време између два рата, Стенли Болдвин, наглашавао је у својој класификацији националног карактера, да је за Енглезе слобода - "организована слобода" (ордеред фреедом), дакле ограничена законом и моралом. Болдвин је иначе био три пута премијер под три различита краља, а поред ордеред фреедом, сматрао је да енглески народ карактеришу здрав разум, добра и питома нарав (гоод темпер) и напредак. Образовање и кноњ-хоњ, те друштвене реформе довели су Острвљане до Паџ Британница. По Арнолду Тојнбију индустријска револуција била је могућа само захваљујући британској политичкој култури осетљивој за промене и окренутој према кључној идеји просветитељства из осамнаестог века - идеји напретка.

Држава без етике, без поштовања институција, и друштво без морала и без образовања неминовно пропадају - закључак је социодарвиниста. Опсервирајући српску елиту, Јовановић је истакао да су у њој преовладавали "полуинтелектуалци". Признао им је да имају "сирове снаге напретек", али да су у моралном и културном погледу примитивци. Јовановић их удара директно у главу и тврди да они "уопште духовне вредности не разумеју, нити цене". Толико су интелектуално и морално закржљали да их ни школски систем не може подстаћи на "духовно саморазвијање" и да као прави паланачки лакташи-скоројевићи живе насумце и цене да је успех у животу - успех у чаршији, сасвим материјалистички, готово анимално. Дакле, врло су опасна сорта за опстанак нације и државе.

Момчило Ђорговић (Данас)