Промоција књиге „Писци у биоскопу: књижевна историја наших филмских доживљаја: антологија” филмског редитеља Слободана Шијана одржана је у Српској академији науке и уметности.

Издање књиге коју је приредио један од најзначајнијих режисера са ових простора, потписују Филмски центар Србије и Службени гласник (2020).

Осим аутора, у оквиру Трибине Библиотеке САНУ, у Свечаној Сали говорили су др Бојан Јовић и Мирољуб Стојановић, док је пригодни поздравни говор под називом „Мали букет дарова” имао уредник ове Трибине, књижевник Миро Вуксановић.

Уредник је навео да је данас пажња окренута дописном члану Слободану Шијану, првом филмском редитељу који је изабран у САНУ, те подсетио да он има више талената, прави мали букет дарова, јер је завршио две уметничке академије, био професор, са највише успеха остварен као редитељ, чија је трагикомедија „Ко то тамо пева” званично најбољи југословенски филм.

Вуксановић је напоменуо да је Шијан највише остварен као филмски режисер, а као сликар је близак „Медиали”, касније неоавангардним покретима, есејиста и телевизијски редитељ, писац књига о филму и критичар, те овог пута пред публиком је као аутор антологије „Писци у биоскопу” где је окупио приповетке, одломке романа и друге радове.

„Први пут на нашој Трибини говоримо о редитељу, јер, као што је познато, пре Мијача и Шијана нико од позоришних и филмских уметника није биран у САНУ. Важило је необично правило да Одељење уметности нема водеће уметнике из свих области. И даље се понекад, чују приговори, са страхом да ће филмски и позоришни људи променити традицију и суштину националне академије. Али, јасно је да сваки човек када постане важан део националне институције у целости поштује њена правила и да неће одмах наметати себе као правило”, истакао је Миро Вуксановић, преноси Танјуг.

Дописни члан САНУ Слободан Шијан у својој беседи, веома надахнутом говору о књизи „Писци у биоскопу” (2020), приметио је да Србија није богата земља тако да можда зато парола „техника народу” никада овде није стварно заживела.

„Зато се код нас увек каснило са систематском производњом филмова и ширим развојем кинематографске индустријске базе, па је самим тим и филмска уметност имала помало трауматичан и донекле неправилан, скоковит развој”, нагласио је Слободан Шијан веома свестран уметник – сликар, филмски и ТВ редитељ, сценариста, филмски критичар и теоретичар.

Он је подсетио јавност да је и поред свега, Београд био међу првим престоницама у свету где су чувена Браћа Лимијер приказивали свој чудесни биоскопски проналазак у јуну 1896. године.

Онда 15 година касније, популарни глумац Чича Илија Станојевић режирао је целовечерњи филм „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа” (1911), који је са својих 60 минута трајања или 1800 метара дужине, био један од првих дугометражних филмова у целом свету, што је било „прилично достигнуће за једну неразвијену кинематографију”.

[caption id="attachment_26292" align="aligncenter" width="900"] Слободан Шијан[/caption]

Шијан је открио податак да је вестерн „The Squaw Man” из 1914. године сматран за једног од првих дугометражних филмова снимљених у Холивуду.

Филмографија Слободана Шијана чинила је у почетку опус кратких и дугометражних играних ТВ остварења („Сунце те чува” (1975), „Похвала свету” (1976), „Све што је било лепо” (1976), „Шта се догодило са Филипом Прерадовићем” (1977), „Најлепша соба” (1978), „Градилиште” (1979), „Инг. Угоститељства” (1979), „Кост од мамута” (1979)).

Онда је кренуо даље да гради каријеру са култним остварењима, пре свега филмом „Ко то тамо пева” (1980) и „Маратонци трче почасни круг” (1982), оба по сценарију Душана Ковачевића, „Како сам систематски уништен од идиота” (1983), „Давитељ против давитеља” (1984), „Тајна манастирске ракије” (1988), и у 21. веку „Сироти мали хрчки”  (ТВ филм из два дела, 2003), „С. О. С. – Спасите наше душе” (2007).

У свом говору осврнуо се на Први светски рат и аустроугарску окупацију који су зауставили све, не само у Србији. Тако су у читавој Европи после 1914. Американци преузели апсолутно вођство у производњи и приказивању филмова у свету, док је у Србији, како Шијан наводи, „и поред усамљених успеха, са систематским развојем филмске индустрије, све то ишло траљаво”.

„Други светски рат је осакатио или уништио и оно мало до тада снимљених филмова, а нова социјалистичка власт је прогласила да филм почиње од ње и ми смо потпуно заборавили да смо се и пре комунизма дружили са филмом”, рекао је Шијан и додао да се први део ове антологије „Писци у биоскопу” бави управо периодом пре стварања Федеративне народне републике Југославије и реконструкцијом живота са филмом, и поред тога да је у том периоду снимано и сачувано мало,

Ипак, он сматра да је непобитна чињеница филмске културе у Србије, а нарочито у њеном главном граду, да се овде никада није каснило у једној ствари – „у гледању филмова и великој љубави према филму, јер је у Београду филм увек дисао пуним плућима, али не кроз производњу, већ као важан део живота наших људи”.

Шијан је говорио о свом сусрету са новелом „Мртви угао” Александра Тишме (касније проширено у роман „Бегунци” истог писца), по којој је пре 30 година желео да сними играни филм, чим је прочитао то дело.

Тако је почео да примећује, прикупља и да трага за сличним творевинама наших књижевника и филмских стваралаца који су бележили своја искуства са филмом и утицајем који је он имао на животе људи.

Шијан је у Београду завршио сликарство на Академији ликовних уметности и филмску режију на Факултету драмских уметности (ФДУ).

Онда је 90-их година предавао на ФДУ и на Академији уметности „Браћа Карић”, где се суочио са проблемом студената да немају идеје за снимање својих студентских кратких филмова.

Шијан им је препоручио да потраже инспирацију у кратким причама српских писаца, али један део студената је пружао отпор, односно мрзело их је да читају на десетине прича нове генерације аутора, да би издвојили једну за екранизацију на свом испиту Филмске и ТВ режије.

Тако је уместо њих Шијан кренуо да купује збирке прича многих писаца, да би препоручио својим студентима, обновио је своје интересовање за књижевност о филму, „јер је та млађа генерација приповедача филм подразумевала као део свој животног искуства о коме вреди писати”.

На тај начин је долазио до књига које су му слагале коцкице – од романа „Сенке на зиду” (1994) Радослава Петковића, преко „филмских сценарија” авангардиста између два рата, заборављене књиге „Белешке из Америке” (1945) Владимира Дедијера, до записа наших филмских пионира – Чича Илије Станојевића или Михајла Ал. Поповића.

Онда је Шијан назвао то дело „књижевна историја наших филмских доживљаја, јер је „збирка текстова расла, стварајући једну алтернативну историју српског и југословенског филма”.

„На крају сам дошао до прилично велике количине вредних текстова, али још увек нисам видео кохерентну целину која би чинила смисаону, заокружену књигу. Ипак, почео се назирати неки облик – подела на историју филма у два дела: до краја Другог светског рата и на историју филма социјалистичке Југославије, значи после овог рата, када је кинематографија успостављена као државно организована и финансирана делатност. Успео сам на крају да поделим ову историју” на одговарајућа поглавља и да за готово сваки текст у антологији напишем свој коментар како бих увезао све то у кохерентију целину”, закључио је Слободан Шијан и напоменуо да ће бити ускоро објављено и друго издање књиге, којој ће додати још пет или шест нових прича наших знаменитих писаца, те мисли да ће онда дело бити комплетније.

Политика
фото Танјуг