УВОДНИК	ОКТОБАРСКИ „ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА“
	ИНТЕРВЈУ	УМЕТНИЧКА СНАГА ПРОВОКАЦИЈЕ-Јовица Мијалковић
	ПРАВОСЛАВЉЕ	ВЕНЧАЊЕ, ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР ЗА ОКТОБАР 2008. год.
	ГОДИШЊИЦЕ	ОКТОБАРСКА БАЈКА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ (1898-1993), СУРОВЕ ПОУКЕ ИСТОРИЈЕ
	ШАРЕНИЦА	МАРКОВЕ КУЛЕ
	НАША ЛЕКСИКОН МОЖЕ	А НЕ МОРА УВЕК (2)
	ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ	ОФИЦИРСКИ ДОМ

 

ОКТОБАРСКИ „ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА“

„Никад октобар није тако често долазио као ове године; мало, мало и ево ти га опет. Бар три пута пре рока...“ М. Павић (Предео сликан чајем).

Усредсређени на планиране задатке у овом периоду у октобарској причи  некако у дослуху са природом, пребогатом јесењем колориту боја и  звука који се нуди, испуњавамо оно што смо обећали, зацртали.

Јесења октобарска шареноликост је пред нама. Ове године први пут на овим просторима, уприличили смо заслужено свестрано представљање наших истакнутих уметника у оквиру манифестације „Дана културе Срба у Републици Македонији“. Део њиховог уметничког трага и стваралачког печата биће предстваљен широј културној јавности три дана (6,7. и 8. октобра)

у простору здања Македонске опере и балета (МОБ), и 9. октобра у Народном позоришту у Битољу.
„Спона“ у сарадњи са Амбасадом Р. Србије, 6. октобра заказује свечано отварање манифестације у фоајеу МОБ-а,  уз наступ Гудачког квартета (Б. Пејић, М. Димитријевић, А. Марковић, Љ. Кировски) и посебан доживљај са бардом  српског глумишта Миланом Гутовићем („Обично вече“). Ликовна изложба угледних српских сликара из Македоније (Т.Балаћ, М. Масин, В. Урошевић, М. Вујисић, М. Трујкановић, С. Вигњевић, Д. Анђелковић, Ј. Мијалковић, Б. Јакшић),  „пратиће“ манифестацију до краја. Седмог октобра се представљају фолклорни ансамбли „Споне“ - „Извор“ из Скопља, „Чајка“ из Тетова и „Срма“ из Битоља, уз рецитал песника који творе на српском језику (Г. Стојковска, М. Зафировска, С. Арсић, Б. Тодоровић Георгијевска). На малој сцени МОБ-а 8. октобра биће изведена монодрама „Лина од камена тврђа“ Весне Станковић из Београда, а  сутрадан, представом „Метар и по Цезара“, у Битољу биће затворени „Дани културе Срба у Р. Македонији“.
Манифестација за културно празновање и снажење давно умрежених и нераскидивим нитима утканих уметничких српско-македонских веза, на жалост, одржавају се у клими смутног и тмурног ишчекивања одлуке Владе Р. Македоније о евентуалном признавању једнострано проглашене независности јужне српске покрајине Косово и Метохија. Иако такви наговештаји спекулације и погађања многе остављају затечене, збуњене, на посленике из света културе сигурно је да неће пресудно утицати, независно на несумњиве ожиљке таквих политичких потеза.

У таквој клими историјских апсурда нових покушаја кројења граница на  Балкану, огледа се и ова јесен, у данима обележавања и дужног подсећања на 90.годишњицу пробоја Солунског фронта којим је означена завршница Првог светског рата.

Овог месеца се у „Слову“ сећамо наше велике песникиње Десанке Максимовић  и октобарске Бајке. То је само још један у низу црних датума наше новије историје, тако болног подсећања, на сва страдања и искушења кроз која је пролазио наш српски род.
Реалност је сурова, не бежимо од ње, не извијајмо чињенице. То ипак не значи да смо „Слово“ обојили само трагичним цртама прошлости. Ни у ком случају, јер раздрагана октобарска шареноликост поново је доступна најмлађима на средњим странама, у њиховом додатку – „Словце“. Зато, малишани, прст на чело, прибор у руке, па „на посао“, на испуњење ваших нових задатака.
За наше читаоце старијег узраста настављамо Наш лексикон, нудимо и нову, православну причу, затим разговор с Јовицом Мијалковићем...срдачан поздрав с новим „Словом“.
Милутин Станчић    

ИНТЕРВЈУ

УМЕТНИЧКА СНАГА ПРОВОКАЦИЈЕ

Разговор с архитектом Јовицом Мијалковићем, са Европског универтитета у Скопљу
Архитекта Јовица Мијалковић који на скопском Европском универзитету предаје Ентеријер, рођен је у Београду 1952. године. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Скопљу 1980. године. Члан је ДЛУМ-а од 1997. године. Самостално и групно је излагао у више градова Македоније и у иностранству. Добитник је бројних признања и награда.

Господине Мијалковићу, у Вашим уметничким приступима је карактеристична релативно честа промена тема, па и технике. Шта је сада „у игри“?
– Код мене је специфично то, што ме једна грана уметности не држи довољно дуго да бих радио само у тој техници. Значи, у трентку кад одредим да немам шта да кажем, прелазим на другу тему. Оно што ме сада заокупља то су рукавице, или прецизније, то је роботика, покрет, за који бих једног дана желео да приредим велику самосталну изложбу. Учествовао сам на преко сто групних изложби: склуптура, графика, цртеж, уље...све технике су у игри, али сматрам да највише могу да пружим у графици. Иако сам у основи архитекта, бавим се графиком, а архитектура је та линија вероватно која излази на папир, самим тим је то сфера интереса линије коју уметници могу да повуку. Цео тај циклус у графици је – додирни небо, а тренутно, основа је – жена, акт. За сваку графику пишем и песму. И изложба би била у знаку десетогодишњице рада, бављења – графиком, каже Мијалковић.

Неке поруке Ваших дела на изложбама су посебно провокативне, на пример, „покрети рукавица“?
– Рукавице су, иначе, постављене у покрету молитве. Оне се моле. Тај пар рукавица се моли, а оне које су испумпане завршиле су своје, оне су у сталном покрету и имају своју причу. На Бијеналу ДЛУМ-а у Малој станици, представио сам се са поставком „Шенген, како то лоше звучи“. Стакло је било непробојно. Руке не могу да изађу. Тај перформанс је био на неки начин одговор ове наше реалности и изазов транзиције кроз коју, ево, већ годинама пролазимо.

Каква је та борба данашњег уметника са светом, ако је уопште има?
– Када бих могао да направим сиже своје борбе, то би била борба која се своди на то да се борим, да нисам као и други. То је уметност