УВОДНИК	НАУК (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИХ ЗАДУЖБИНАРА
	ЕТНОФЕСТИВАЛ	ХАРМОНИКАШКИ ВЕЗ 2008.
	ИНТЕРВЈУ	УМЕТНОСТ ОСТАЈЕ УМЕТНОСТ
	ПРАВОСЛАВЉЕ	САВЕТИ И УПУТСТВА (2) ВЕРСКИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ДЕЦЕМБАР 2008.
	ПРАВОСЛАВЉЕ	ПОСТ НАЧИН ЖИВОТА У ХРИСТУ
	ПОРТРЕТ	ИЗАЗОВ У РУКОПИСУ ЉУДИ И КРАЈЕВИ
	СЕЋАЊА	ЈУБИЛЕЈ КАО ПОУКА
	ВЕЛИКАНИ НАУКЕ	ГЕНИЈЕ КОЈИ ЈЕ РЕШИО ТАЈНУ ЛЕДЕНИХ ДОБА - Милутин Миланковић
	ШАРЕНИЦА	ЈУГО, ПАКАО - ТЕОРИЈА
	ПЕСМЕ	МОРАВА - Миланка Зафировска, ХИЉАДУ НАЧИНА-Надица Лешникоска, КИША - Биљана Тодоровић Георгиевска
	ИЗ НАШЕ ПРОШЛОСТИ	КРАЉЕВСКА БАНСКА УПРАВА (Скупштина Републике Македоније)

 

НАУК (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИХ ЗАДУЖБИНАРА

Усредсређени на нове изазове које са собом носи и овај децембарски број, најновије издање нашег и вашег гласника Слово, а прелиставши и једанаести месец који је већ иза нас, обележавамо и предпразничне трептаје и најављену еуфорију краја календарске године.
Упркос бројним тешкоћама и без праве потпоре, пре свега у финансијском погледу, практично без икакве помоћи такозваних спонзора, по оценама компетентних критичара и педагога, веома успешно смо организовали другу по реду музичку манифестацију „Прва хармоника Македоније 2008“. Као и лани, захваљујући сарадњи са организаторима традиционалне међународне  приредбе хармоникаша у Сокобањи, сви победници по категоријама са нашег етнофестивала надметаће се августа идуће године у Србији.

У овом броју само региструјемо 130. годишњицу оснивања задужбине великог српског добротвора Илије Милосављевића Коларца у Београду. И, поводом те годишњице, чак и са тако узгредним записом, једноставно се у ова тешка времена намеће просто питање – колико се данас богати људи сете тих предака и њихових дела? Да ли нешто и сами извуку за – наук. Колико се данас успешних задриглих привредника и осталих богаташа издигнутих на таласу мутних приватизација такозване транзиције сетило и издвојило из огромног иметка нешто за културу народа на дужи рок? Питање за размишљање са одговором који многи знају. Има ли уопште данас међу бројним „тајкунима“ задужбинара?

Не дужимо причу. Оставимо другима да рецитују већ добро познате и махом поновљене и већ отрцане фразе за дневно-политичку локалну употребу.
Вашу пажњу у овом броју Слова упућујемо и на подсетник на  заборављеног научника Милутина Миланковића. Ту је и Словце. Надамо се да ће стићи на праве адресе и да ће наћи своју публику међу најмлађима. У наставку серије савета из Православља објављујемо текст из пера младог теолога о посту, док нам је гост у рубрици Интервју глумица - Зорица П. Панчић.
Милутин Станчић     

ЕТНОФЕСТИВАЛ

ХАРМОНИКАШКИ ВЕЗ 2008.

Други по реду етнофестивал „Прва хармоника Македоније 2008“, одржан је 3. децембра у Скопљу. На завршној приредби учествовало је 15 хармоникаша, у четири категорије. По оценама критичара и музичких педагога, успешан организатор манифестације и ове године био је наш Културно-информативни центар Срба у Републици Македонији „Спона“, у сарадњи са Професионалном музичком школом „Маестро“.
И ове године такмичари су се надметали у извођењу изворних и компонованих нумера македонског и српског мелоса. На овогодишњем фестивалу такмичили су се и најмлађи музичари у категорији млађих пионира до 12 година, као и пионири, јуниори и сениори.
Водитељка манифестације и ове године била је наша љупка Марија Стојнић. Подсећањем на значај етнофестивала у неговању нашег изворног мелоса и фолклора, она је уводни део такмичења „доделила“ лањском победнику – Дину Муртићу, који је извео сплет македонских и српских нумера.
Надметање свих учесника фестивала оцењивао је стручни жиру у саставу: Крум Брзанов, академски музичар, Гоце Стојановски, победник фестивала хармонике у Пловидву и професор хармонике у Музичкој школи „Трајко Прокопиев“ у Куманову и Златко Мадевски, универзитетски професор хармонике.
Они су после наступа свих такмичара за најуспешније на фестивалу прогласили једанаестогодишњег Роберта Спасенцовског, који се надметао у категорији млађих пионира. Трећепласирани Давид Велков је награђен пехаром. Међу пионирима најбољи је био, као и лани Мишел Трајковски. Трећепласираном Самиру Смаилагићу је додељен пехар. Међу јуниорима  није било првака, већ су додељене три треће награде: Семиру Смаилагићу, Стефану Котеском и Војчету Петрушеву, а друга награда је припала  Виктору Ристовском. Александар Тасевски је проглашен за победника у сениорској конкуренцији у којој се, по својој жељи надметао, иако има само 16 година. Свим учесницима су додељене похвалнице организатора.
Победници у свим категоријама стекли су право учешћа у полуфиналном делу традиционалног међународног фестивала хармоникаша у Сокобањи који се одржава августа идуће године. То је плод успостављене сарадње двају фестивала, којом се на својеврстан начин негује и преплиће култура македонског и српског народа и њихов мелос.
Захваљујући изванредном ангажману, упорности, и надасве ентузијазму организатора СПОНЕ и школе „Маестро“, уз делимичну помоћ локалне самоуправе скопске општине Карпош, упркос великим тешкоћама, пре свега финансијске природе, успешно је уприличена још једна вредна музичка манифестација која негује прави изворни македонски и српски мелос. У својеврсној поплави музичких новотарија на таласу опште комерцијализације, којима се, слободно може рећи,  угрожавају основе наших фолклорних и културних вредности, етнофестивал хармоникаша је у директној служби одбране народног стваралаштва.
Н.С.

ИНТЕРВЈУ

УМЕТНОСТ ОСТАЈЕ УМЕТНОСТ

Разговор са Зорицом П. Панчић, глумицом Велешког народног театра „Јордан Хаџи Константинов- Џинот“
Зорица П. Панчић, рођена Скопљанка, одмах по дипломирању на Факултету драмских уметности у родном граду 1995. године, започиње своју глумачку каријеру у велешком позоришту, где је и данас активна глумица. У досадашњој каријери окушала се и на музичком плану 1998. учествујући на домаћем македонском Евросонгу, а учествовала је и у филму „Елегија за тебе“.

Госпођице Панчић, несумњиво сте врло ангажована глумица у велешком позоришту. У изразито отежаним условима деловања у уметности и култури уопште, како је данас зарађивати и опстајати на даскама које живот значе, гледано из Вашег искуства?
– Ја сам рођена и живим у Скопљу. Отац је пореклом из Пирота, био је војно лице, али је већи део живота провео у Скопљу него у свом родном граду. И поред свега, у кући се неговао српски језик, зато се и данас одлично служим њиме. Што се тиче ангажмана у позоришту, путујем за сваку представу у Велес. Морам да напоменем да је раније било занимљивије отићи у други град и радити негде тамо, јер је било и више посла. Чисто из искуства. Данас је нешто другачије. Мени је тамо (а то је Велес) – лепо. Ја сам далеко од феноменалне глумице, али млади глумац мора да ради. Када то почне да чини, да улази из пројекта у пројекат, из посла у нови посао, нови ангажман, и док ради на себи, свако долази до оне више одреднице која га чини глумцем. Ја сам ето одмах ускочила у нормалан рад, хоћу рећи пријављена сам била још те 95. године, одмах на почетку ангажовања у велешком позоришту. То ни мало не значи да сам ја испунила све зацртано и да сам достигла висине. Али из властитог искуства говорим да је добро да се ради.

Да ли се данас позориште јасно чита и  огледа као дефинисана уметност, или је пак позориште у кризи. Утисак је да недостају класици?
– У принципу велешко позориште ради добре текстове. Као добру основу, радили смо Лорку (Дом Бернарда Албе); Шекспир је заиста заступљен код нас: ту су представе „Штип Шекспир“, „Х-Хамлет“, а верујем, радиће се и даље... Радили смо и Молијера “Дон Жуан”. У следећој сезони је планиран и “Тартиф”. Чак, и кад је комедија у питању, ради се о добрим комедијама. Далеко је то од петпарачких комедија, да би се само попуниле рупе у репертоару. Добар текст је основа за добеу представу. Моје лично мишљење је да су добри текстови и те како потребни позоришту, а то велешки театар има. Могу да кажем да ми је задовољство да је то тако. Тај наш рад и наше досадашње искуство могла је да види не само наша, већ и публика у иностранству када смо гостовали и освајали награде ван Македоније.
Кризе је било. Али је прошла. То је иза нас и ствари сада иду на боље. Ту не мислим само на наше велешко позориште, већ и на остала, јер помно пратим шта се дешава и у Скопљу, како у МНТ, тако и у Драмском театру. Пара нема па нема. А потребне су због боље припреме и за нормалнији рад и функционисање самог позоришта, због костима, сценографије... да се глумци могу боље осећати, као вредна бића. Уметност, међутим, остаје уметност. Било је периода када није било уметности, већ само представа.  

Поред ангажмана у позоришту, играли сте и у филму „Елегија за тебе“, посвећеном великом македонском песнику Кости Солеву Рацину. Каква су Вам искуства са снимања? Да ли мислите да је Рацин осликан у пуном сјају и на прави начин, као песник и човек?
– Мислим да јесте. Оно што је редитељ Васил Зафирчев зацртао и имао у глави спровео је. Искуство је дивно. Радило се лепо. Најтеже је радити са људима који не знају шта хоће. Кад неко зна шта хоће да добије од филма, представе...онда је све лако. Такво је било и снимање. Част ми је што сам играла у том филму. Ретко добро искуство. Уосталом често сарађујем са Зафирчевим, па то познанство и узајамни рад долазе до изражаја и на самом пројекту. Моја улога лика жене у филму, ни мало није била јасна, али с друге стра