Боже, верује ли ико још у „боље сутра“? Обичну фразу, можда
оксиморон?! Јер „боље“ и „сутра“ као да не станују више у истој реченици...
Као „љубав“ у песми „Рибље чорбе“.
Београдски састав „Артан Лили“, назван по једном графиту виђеном близу
железничке станице у Куманову, у песми „Јутро“, пре неколико година, лепо
је описао тада надолазећу ситуацију:
...Спомињу се ратови, исток, НАТО пактови
Какво јутро, такав и дан
Европа је у пламену, ја на твоме рамену
Покушавам да ухватим сан…
Док један рат дише Европи за врат, други је већ почео, код источних врата.
То, за обичног смртника, значи нову неизвесност. Поскупеће енергенти,
храна... Ново затезање каиша. Као омче око врата. И оно класично: Само да
буде мир. А „велики“ нам и даље нуде заблуде, плаше нас разним чудима.
Постоји она прича о човеку који се сваког дана моли Богу на Зиду плача у
Светом граду. Моли се да стану ратови, да се људи међусобно чују, поштују,
да ова наша планете не буде мина у раскрвављеном небу, како је певао
Бранко Миљковић.
И, када су га питали: Какав је одговор на све те молитве, рекао је: „Никакав! -
Као да причам зиду“.
Бог је све лепо поставио и уредио, али, нешто ћемо, ипак, морати и сами.
У новембарском „Слову“, које доживљава своју графичку ренесансу (то знате
ако сте видели и прошли број), молимо се да се игуман Фотије врати у своју
лавру на Космету, да се тамошњи из „привремених институција“ дозову
памети, да престане терор Аљбина Куртија над српским живљем у јужној
српској покрајни, да болнице добију лекове, да народ има намирнице, да
престану да се прекопавају гробља, да се мир врати у малену Бањску...
И док споменик на Зебрњаку одолева годинама и минама, после 111 година
поклањамо се сенима и костима оних који су за слободу дали оно најскупље
што су имали – свој живот.
Најмање што ми можемо да урадимо за њих, јесте да их оставимо да
почивају у миру. О томе нам је, у интервјуу броја, саговорник био др Ненад
Лајбеншпергер из Завода за заштиту споменика културе Републике Србије.
Закључак је да о наслеђу треба да се старамо са посебном пажњом.
На значај Зебрњака некако се природно надовезује тема новембарског
„Слова“. А то је књига „Записи из Македоније“ из пера Милутина Станчића,
коју су очи читалаца први пут виделе на тек завршеном Сајму књига у
Београду.
У броју који је пред вама читамо белешке о богатој активности Споне између
два „Слова“ – интервју са писцем Ђорђем Матићем, који је у Скопљу
промовисао роман „Ниоткуда с љубављу“, резимирамо утиске са промоције
монографије „Ратници Гвозденог пука“, покушавамо да сачувамо слике и
сцене са надахнутог наступа Небојше Курузовића, који је кабареом „Нека
остане међу нама“ одушевио присутне у Кинотеци.
Ново „Слово“ доноси разговор са Мајом Трајковић која је своју битку за
живот срочила у аутобиографски роман „Пресек“, док смо са перспективном
глумицом Иваном Павлаковић причали о изазовима њеног животног позива.
Ту је и ново „Словце“, затим запис са прославе 30 година КУД-а „Бранко
Чајка“ из Тетова, па мало историје кроз причу о градитељу Момиру
Коруновићу...
Свакако, мисија Споне са фондацијом „Срби за Србе“, која се наставља кроз
нова доброчинства.
На крају да употребимо речник топ-шопа - „То није све“.
Нешто ћете, ипак, морати да откријете сами.
Јер, док је год Срба у Македонији, макар њихов званични број неки сматрали
статистичком грешком, ја знам да имамо коме да се обратимо.
И нећу ни да помислим да говорим зиду.
Живели!
Читамо се поново у децембру!
Иван Бећковић
СЛОВО
