Под снажним утицајем разорне комунистичке идеологије у другој половини 20. вијека, као и свеколиких најружнијих облика квазимондијализма, аутошовинизма и себичног политичког партократизма које у нашем времену спроводе „деца комунизма“ и бројни недорасли политичари и интелектуални политиканти, српски народ је на волшебан начин заборавио многе своје историјске области и земље које су некада у значајном броју биле српски сународници.
Један од трагичних примјера нашег савременог идентитетског немара и геополитичке неодговорности, представља судбина остатака српског народа и историјског насљеђа на простору данашње Републике Северне Македоније.
Књига која се налази пред нама, „Записи из Македоније“, аутора Милутина Станчића, једног од оснивача Српског културно-информативног центра „Спона“ у Скопљу, најбоља је потврда за нашу трагичну уводну констатацију. На први поглед, осмишљен као збирка надахнутих лирских записа о траговима заборављеног српског идентитета на простору Македоније, рукопис је заправо много више од тога. Можемо га читати и као путописну прозу са бројним описима путничких слика, занимљивих људи и живописних крајева из различитих области Македоније, од Пчиње и Повардарја, до Пелагоније, Прилепа, Битоља, Охрида, Струге, Дојрана, па све до Гостивара, Кичева, Тетова и Шар-планине на западном крају тог простора.
Можемо га разумјети и као публицистички текст заснован на бројним историографским изворима и свједочењима, етнографским и географским студијама овога поднебља. Као целину, у јединственој креативној синтези, овај рукопис можемо читати и као једну велику геополитичку студију која нам разоткрива трагичну савремену судбину остатака српског народа и српског историјског, духовног и културног насљеђа на простору данашње Републике Северне Македоније. Онога драгоцјеног дијела српског народа који је под стратешким дјеловањем комунистичке идеологије у другој половини 20. вијека остао на македонском простору без своје Српске православне цркве и универзалног људског права да се моли у бројним храмовима саграђеним у дугом историјском раздобљу, од светосавског средњег вијека па све до почетка Другог свјетског рата.

Дијела српског народа који је у том бестијалном идентитетском инжењерингу, који се практично спроводио и још увијек остварује, читавих осамдесет година, углавном остао без свога српског језика, без својих изворних презимена, без права на своја гробна мјеста и своје свештенство. Дијела српског народа чији су меморијални трагови и меморијали на којима су сахрањени српски војници, изгинули у борбама за слободу овога простора у балканским, Првом и Другом свјетском рату, запуштени или потпуно порушени.
Управо зато и можемо констатовати да није нимало случајно што се као уводни текст Станчићеве књиге појављује расправа о легендарном и симболичком значењу „Бакарног гумна“, које је у свијести тамошњег српског народа, поред пелагонијског географског локалитета, увијек указивало на много више од тога, на онај драгоцјени „јужни међаш српске земље“. Одмах иза тог поглавља нижу се бројни надахнути и доживљени записи о „Богомили“, смјештеној у области Азота на планини Бабуна, о манастиру Зрзе код села Долгаец, надомак Прилепа, о планини Солунска глава, о Гостивару као највећем граду горњег Полога, о херојском Зебрњаку и Кајмакчалану, о мистичном Охриду и лијепом Дојрану, кањону Матка, у долини ријеке Треске, Скопској Црној Гори и насељу Кучевиште, Старом Нагоричану, Шар-планини и бројним другим важним областима за разумијевање српске прошлости и садашњости на простору данашње Републике Северне Македоније.
Посебну димензију ове књиге представљају записи о српским војним меморијалима, као што су Доња Цера, Штип, Крива Паланка, Кучково, Челопек, Романовце, Прилеп, Зебрњак, Кајмакчалан, Удово и сл. Неки од тих меморијала су колико-толико очувани, неки су вољом добрих и савјесних људи и ентузијаста обновљени, други су остали потпуно разорени и уништени, још од времена бугарске окупације ових простора у два свјетска рата, а затим никад нису обновљени. Заједничко им је то што су сви скрајнути и што их је српска држава углавном препустила немару, или их се сјети само повремено приликом обиљежавања појединих јубилеја и годишњица, а македонска држава их види као непожељне трагове дијела сопствене прошлости, тако да на сваки начин жели да их заборави.

Наводимо неке најкарактеристичније примјере. Спомен школу са костурницом у селу Доња Цера, на путу Кочан-Македонска Каменица-Истибања- брана Калиманци, у којој су сахрањени војници и мјештани погинули у Другом балканском рату 1913. године. Спомен костурницу српских војника у крипти цркве Светих Ћирила и Методија у Прилепу, гдје су сахрањени земни остаци више од 1800 српских војника погинулих у ратовима од 1912. до 1918. године. Приликом посјете овог локалитета у фебруару 2020. године, мјесни и очигледно бугарашки настројени свештених није дозволио српској делегацији, у којој је био и Милутин Станчић, да уђу и виде ову крипту.
Потресно је и свједочење о судбини споменика подигнутог као знак сјећања на невино страдање српских младих регрута из Првог свјетског рата у селу Рамне, недалеко од Биљаниних извора на Охридском језеру. На том мјесту бугарски окупатори су у позну јесен 1915. године убили 400 младића који су се повлачили према Албанији и Грчкој. На мјесту тог незапамћеног стратишта гдје су на бестијалан начин погубљени голобради младићи, тадашњи охридски владика Николај Велимировић подигао је споменик 1925. године.
Пројектовао га је Момир Коруновић у облику великог четвороугаоног обелиска, од бијелог мермера са Плетвара. Обелиск је био тако постављен да је био уочљив још из даљине, а истицао се својом висином и складним обликом. При врху споменика у овалном удубљењу био је утиснут рељеф двоглавог орла, на коме су биле само двије ријечи „Четиристотине – 1915″, а на десној страни „Изгинулим 1915. у селу Рамне“.
Бугарски завојевачи су га срушили 1941. године у вријеме поновне окупације овога простора у Другом свјетском рату и до данас више никада није обновљен. Са много туге Станчић описује запуштену костурницу код поречког манастира Пресвете Богородице, чувене средњовјековне задужбине краља Милутина, гдје су сахрањени убијени Срби из овога краја, пострадали на Бадњи дан 1916, од злочиначке руке бугарског окупатора и сл. Описује нам и спомен-костурницу у Удову, гдје је водио надахнути разговор са посвећеним кустосом Зораном Стаменковићем.
Упечатљиви су и Станчићеви записи о бројним српским средњовјековним црквеним храмовима на простору Македоније, који су настали као задужбине српских владара: Богородица Перивлепта у Охриду, позната и као црква Светог Климента, Свети Ђорђе у Старом Нагоричину, храм Светог Спаса у Скопљу, манастир Светог Преображења у околини Прилепа и сл. Приказано је и како су прикривани српски трагови преименовањем појединих цркава. Наводимо примјер цркве Светог Саве у Гостивару која је грађена од 1924. до 1929. године, а потом је припала Македонској православној цркви и преименована у цркву Пресвете Богородице. Када прави записе о овој светињи, Станчић се ослања на записе Григорија Божовића, у којима су изграђени упечатљиви портрети дебарског и галичког живописца Данила Несторовића, који је са госпођом Олгом Бенсон живописао гостиварски храм. Издвајамо опис манастира Светог Преображења у селу Зрзе код Прилепа. Подигнут је средином 14. вијека, за вријеме владавине цара Душана, „трудом и подвигом“ монаха Германа, а сачињавају га, под истим кровом – црква Светог Преображења, црква Светог Петра и Павла, капела Светог Ђорђа и Светог Николе. Испод манастирског комплекса налазе се монашке ћелије, које свједоче да се некада овдје водио богат духовни живот. Подсјећамо да је у то вријеме православна митрополија била у Прилепу, са митрополитом Јованом на челу, а он и његов брат Макарије били су чувени зографи, који су управо и осликали унутрашњост овога манастира.
Посебно прецизно свједочење и надахнут запис, Милутин Станчић је оставио о једном од драгуља Охрида - цркви Свете Богородице Перивлептос - Перивлепте (она која види, гледа), која је позната и као црква Светог Климента. Ктитор Прогон Згур, зет византијског цара Андроника II, подигао је ово здање 1295. и посветио је Богородици Перивлепти. После преноса моштију Светог Климента у ову цркву, народ јој је спонтано дао назив црква Светог Климента Охридског Чудотворца.

Током 1378. црква је дограђена. За једно од највећих звона на Балкану, 1923. године, захваљујући пријатељству и савјетима тадашњег владике охридског и жичког Николаја Велимировића, заслужан је гласовити српски научник Михајло Пупин. Приликом његовог другог боравка у домовини, тада Краљевини Југославији, 1921. године, наручио је у Љубљани велико црквено звоно тешко 2.300 килограма и даривао га Богородици Перивлепти у Охриду. На основу увида и тадашњу штампу, Станчић нас извјештава да је запис о том дару објављен 8. августа 1923. године у листу Јужна звезда у Битољу. Наведено је да је за израду звона Пупин платио 129.000 тадашњих динара. На звону је на српском језику изливен напис који и данас стоји: "Михајло Пупин, професор Колумбијског универзитета у Америци. Божански звуци разнесите славу палих јунака и потомству причајте о њиховим великим делима. За пале хероје на Кајмакчалану, 1921. године." Сачувана сведочења и записи документују да је темељ звоника охридске цркве освјештан 10. јуна 1923. године, те да се то грандиозно звоно први пут са ње огласило 7. јула исте године. На петоугаоном звонику, са рељефном иконом Светог Климента, „како из књига поучава народ“, био је натпис „Св. Климент Охридски“, док у тексту, између осталог, стоји: „Даривао старославном Охриду Михаил И. Пупин. Лето 1923“.
Месец дана послије тога, 6. августа 1923, у листу Јужна звезда објављено је сљедеће свједочење: „У старославном историјском Охриду звони данас на бедему Светог Климента највеће звоно на Балканском полуострву, чији ће звуци вековима подсећати будуће генерације“.
Знаменито “Пупиново звоно” и данас простире звуке хришћанске љубави сац ркве Свете Богородице Перивлепте у Охриду, али његов ктитор, знаменити српски научник Михајло Пупин, свакако није могао тада ни наслутити да ће тај храм припасти некој другој цркви, као и да међу тим “будућим генерацијама” у Охриду више углавном неће бити његових сународника или ће бити сведени на минималан број.

Станчић описује и живописну македонску природу, попут долине ријеке Пчиње, кањона Матка на ријеци Трески, обале Охридског и Дојранског језера, извора Вруток, гдје настаје ријека Вардар, планинског масива Солунска глава, виногорја у Валандовској котлини, гдје се и данас налазе српска села Удово, Јосифово, Балинци, Марвинци и слично, приказује импресивне масиве и врхове на Шар-планини, попут виса Љуботена, који представља данашњу присилну границу између Космета и Македоније, као и много тога што приказује македонски простор у његовој изворној љепоти и значењу.
Приликом приказивања појединих простора указао је и на знамените Србе који су одатле потекли. Тако се упознајемо са гласовитим Дримколом који је био завичај књижевника Анђелка Крстића. Познато је да је Дримкол кроз историју српском народу подарио бројне значајне личности у области образовања, културе, војне историографије и спорта. Станчић набраја сљедећа имена: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић, односно, породице Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца, а међу њима Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски, српски четнички војвода, као и поменути писац Анђелко Крстић. Из села Бороеца потиче Коста Шуменковић, српски добротвор и ратник, као и Матеја Шуменковић српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је поријекло угледног професора Светомира Марковића, оца недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића, познатијег под умјетничким именом Дар-Мар.

Издвајамо угледног домаћина Милутина из села Дебриште, старину Душана из Долгаеца, Томета Апостоловског и Драгишу Страхињића из Битоља, Трајка Каровчевића и Војислава Киранџића из Кучевишта, Митре Јосифовског из Самокова, Драгољуба Цветковића из Селемлије... Посебној емотивности и лиричности ових записа доприносе и стихови пјесама које је стварао Милутин Станчић у сусрету са заборављеним негдашњим српским крајевима, светињама и људима.
Књига Милутина Станчића Заборављена земља – Записи о Македонији, има вишеструко драгоцјена значења и указује на бројне болне истине и необориве чињенице. Изнад свега, обавјештава нас, подсјећа и опомиње на постојање важних, а заборављених или скрајнутих српских трагова на просторима ове митске земље.
Читање овог текста дубоко ће нас прожети емоцијама, учиниће нас поносним пред сазнањима о свим богатствима, али ће нас и горко опоменути колико су опасне посљедице нашег националног и идентитетског немара, препуштања другима онога што је несумњиви дио наше прошлости и нашег идентитета.
Горан Максимовић
Слово, новембар 2023