07. јул 2014.

У одуженом вишедеценијском процесу асимилације која траје од осмишљеног утемељења из периода бртства и јединства у федералној југословенској заједници до данас, део српског народа који живи у Македонији, статистичким потврдама бројки све је мањи. Свакако у том „мерењу" сталне силазне линије броја Срба у овој земљи, уз ниски наталитет, значајан удео „пружају" и политичке околности, економски и додатни „пратећи" разлози за поспешивање исељења.

Простим поређењем резултата статистичких операција пописа становништва како из периода друге Југославије тако и сада у самосталној Македонији, без других, такође и те како сликовитих показатеља несумњивог смањења броја Срба, више је него очито.

После априлских ванредних парламентарних избора у Македонији из опозиције, која бојкотује рад највишег законодавног дома, у пакету захтева за формирање техничке владе за припрему фер и демократских избора, као један од основних приоритета истакнута је и обавеза организовања – објективног пописа становништва. Указује се на чињеницу да једино Македонија уз Сомалију више од десет година није спровела попис становништва. Сугерише се да би због тога морала да реагује и Организација Уједињених нација...

Асимилацијом све више претопљени и изгубљени у већинском окружењу „друштвене средине", Срби заједно са Македонцима заједнички све нижим наталитетом посустају пред нарастајућом формално још увек званично националном албанском мањином.

Упозорења демографа у Македонији да су са устаљено ниском стопом наталитета и Македонци „на сигурном путу" да постану мањима у сопстевној држави потврђена су најновијим показатељима Државног завода за статистику у Скопљу.

Од раније позната упозорења демографа у том погледу, поново су актуелизована. „Сигнал за опасност" дају резултати према којима су први пут откако се од 1948. бележе подаци, лане етнички Македонци „пали" испод нивоа 50 одсто рођених. Поменутим подацима, 2013. регистрованим по припадности оба родитеља етничким заједницама – у Македонији је рођено 11.603 Македонаца, 7488 Албанаца, 1080 Турака, 1226 Рома... Исте године, умрло је 14.213 Македонаца, што је, како наводе статистичари, за 3000 више него рођених. Лане је према истим показатељима, умрло 3.230 Албанаца, што је упола мање од 7.488 рођених припадника ове нарастајуће, формално још увек мањинске заједнице у Македонији.

Да Срби статистички имају убедљиво најизраженији негативни природни прираст у Македонији потврђују бројке из прошле године. Лане је рођено свега 129 српске деце, а умрла je 400 лица српске националности.

Статистички показатељи из првог квартала ове године потврђују да најбољи наталитет имају општине са претежним, или доминантним уделом албанског становништва као што су Тетово, Куманово, Струга, као и скопске комуне Чаир, Сарај, Шуто Оризари, Аеродром, затим Студеничани, Боговиње...

С друге стране, најслабији наталитет имају општине Битољ, Прилеп, Велес, Кочани, Охрид, Кичево, Демир Хисар, Босилово, као и скопске општине Карпош, Кисела Вода, где живи претежно македонско становништво.

У условима продуженог очувања власти, коалицином трговином из рачуна најмоћнијих странака у македонском односно албанском делу становништва, у земљи од 2002. још нема пописа. Последњи покушај 2011. после неколико одлагања, због отвореног политичког несугласја македонских и албанских партнера у власти, пропао је у самој завршници операције.

У таквим околностима, званично важећи статистички показатељи о броју становника у Македонији остају они из 2002. по којима у земљи живи 2.022.547 становника. Најбројнији су Македонци - 1.297 или 64,2 одсто, затим следе Албанци са 509.083 припадника те заједнице - 25,2 процента...

Где су у свему томе Срби? Непобитна потврда одржавања сталне „линије смањења" броја Срба у Македонији, како наводе демографи, очитује се упоредним бројкама са два последња пописа становништва у овој земљи - 1994. када је пописано 40.228 или 2,1 одсто, и 2002. са регистрованих 35.936 односно свега 1,7 одсто од укупног броја становништва у земљи.

Евентуално поправно „равнање" броја Срба на предстојећем попису становништва, независно када и како буде дозвољен", остаје у домену дозвољене теорије оптимизма. Имајући у виду међутим реалну ситуацију асимилациног „разводњавања" националног идентитета Срба, све нижу стопу наталитета, економске неповољности, егзистенцијалну и социјалну несигурност, јасно је да је и досадашњи исказани ниво под сталним ударом самоповлачења властитим и на жалост већ одомаћеним оправдањем отуђења.