11. јануар 2016.

Празнична посета српским селима на Косову и Метохији даривањем поклон пакетића најмлађима уочи Православне нове године, и овим радосним поводом у благданима, попут ранијих прилика донела нам је нова искуства, обогатила новим пријатељствима, радошћу дечице на тој светој земљи. У тим заједничким радовањима празнични доживљај је обогатила наша позната рукометашица Андреа Лекић која уз свој хуманитарни акцији прикључила екипи Споне на овом путешествију.

И ове године прикупљање пакетића за децу на Косову и Метохији ангажманом вредних активиста Споне и пријатеља, из организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова... спремано је за даривања поводом Православне Нове године. Недеља. У зимско али за ово доба године пријатно праскорзорје у маленој колони аутомoбила са товаром запакованих слаткиша кренули смо из Скопља пут Грачанице, са довољно предвиђеног времена да стигнемо на Свету Литургију.

Поучени искуствима из претходних година, у то планирано време с почетка путовања, предвиђена су и евентуална (не)укалкулисана задржавања и „рутинске провере“ на првој препреци на граничном прелазу Блаце - Ђенерал Јанковић (или по новом називу власти у Приштини - Хани Елезит). Но, прошли смо је без икаквих проблема, јер „прописи" се различито тумаче од различитих људи у сменима надлежних. Понекада и сналажљивост помаже је тако процедура сада поједностављена и краћа. А, овога пута нисмо достављали дописе, тражили одобрења у тој папирлогији, већ део слаткиша „провозали“, а део допунили на Космету. Ако смо лане скоро три сата чамили у месту, чекајући каква ће бити одлука пограничних власти „строго по прописима“, сада смо у кратким размацима прешли без икаквих проблема.

Није то баш некаква тајна, али, поучени ранијим искуствима, део хуманитарних пакетића био је у личном пртљагу сваког од нас у екипи Споне, у путним торбама, а за остататак контигента смо се побринули „допунском куповином“ у Грачаници.

Ове године Спона је захваљујући својим члановима и пријатељима, људима добре воље, прикупила укупно 200 пакетића за најмлађе на Косову и Метохији. Касније смо се приликом доделе увидели да је за њих посебан поклон била радост изненадном посетом њихове гошће најбоље српске рукометашице.
Први поклони су били за децу у порти манастира Грачаница, даривани након Свете Литургије у храму.

Парохији у походе

Са упакованим поклонима упутили смо се ка првом сеоском одредишту Рабовце. Вођа пута нам је парохијски свештеник отац Срђан Станковић. На самом почетку он нам је већ отворио срца, јер руке је одавно раширио, и за распеће и за умеће, за бескрвну жртву Богу како је сваке недеље и празником приноси, када жртву хвале на олтар Спаситељу пристаје. Али, и радост Христову да подели, муку да ублажи уме. И то су сапутници већ осетили намах, што би се ракло на првом сусрету.

То је „на прву лопту“, спознала и наша драга Андреа, али је ово „испитивање снага“ имало другачији ток, потпуно различито, неуобичајено од свих досадашњих утакмица.

Признала је то и сама, уз карактеристично објашњење. „Била сам чини ми се свуда, надметала се и говорила пред разним аудиторијумима, па пред саиграчицама, али ово што сам овде доживела, носећу у себи до краја живота. И, Боже дај, долазићу поново обећавам, беседила је сузних очију.

У порти Цркве у селу сви мештани окупљени. И старо и младо, уз радост, аплауз за дародавце, за Андреу. И у тој непредвиђеној и спонтаној церемонији где „протокол“ одређује тренутна ситуација режирана топлином љубави и осећања која се не дају омеђити, сви стрпљиво чекају у ред - најмлађи за новогодишњи поклон пакетић, а старији за ауторграм, „слику за успоемну“...

Дар следује и за нешто старије школарце. Следи кратко упознавање, осмех, који снагу и наду даје, стидљива захвалност... Али и говор оца Срђана, који и нас упознаје са историјатом и одликама садашњег живота села.

Цркву у селу је освештао покојни Патријарх српски Павле, тада епископ Рашко призренски 1984. године.

- Људи колико могу помажу, опстају, ово су добри људи стамени. Чврсти су, одважни што им се на лицима види, „чита се“. А колико могу дародавци доносе да улепшају благдане. Предајем вам их све њих изгрлите их изљубите, празничну радост поделите с њима, поручио је презвитер Срђан Станковић својим парохијанима.

Андреа им је свима пожелела срећне Божићне празнике, срећну и берићетну нову годину, не скривајући емоциоје што је ето у прилици да са њима подели радост празника.

- Тешко је обаснити, и верујем да се свако од вас овако осећа, када овде дође, и трудићу се да поново дођем и видим овај млади нараштај, да се потрудимо да колико можемо, макар мало помогнемо за радоснији и мирнији живот, рекла устрепталим гласом.

Упознавања

Захвљајући искуству проведеном служећи најпре у Грачаници, од јула месеца лане је добијеној парохији у Липљану, са пет храмова у њој, отац Срђан нас упознаје са парохијанима.

У породици Славише Славковића је десеторо деце и 11. је, Богу хвала „на на путу“. Један од подмалтка Славковића, стасао је већ и игра фудбал у Јагодини.

У селу Рабовце свега четвртину становништва су Срби са око 30 преосталих домова, „иако је пре рата овде била другачија слика...“

Утисци нам се слежу, замишљени погледи сваког од нас говоре сами за себе. Препуних груди, полако, у колонама одлазимо даље, ка следећој дестинацији, излазећи на магистралу ка селу - Старо Грацко.

Иако сам већ раније долазио у ово село, тада у походу са члановима екипе Хуманитарне организације „Срби за Србе“, поново ми је некако све ту пред новим упознавањем. Као да ми и сада готово нестварно делују ти сокаци, околиш пред спомен плочом са именима вандалски убијених Срба жетелаца, па осмех те деце, која проживљавају сву ту голготу и ту патњу сурове свакодневице коју није лако описати. Враћају ми се слике прошлости тек након свега, као да се све па и читаво село окренуло наопачке. Препознајем понеку од кућа у засеоцима где смо обилазили нове породице којима је неопходна помоћ, и Зорана Ћирковића Учу, човека за све у селу...

Очараност је обострана. И код сапутника из групе и код мештана који нас дочекују. Та радост најмађих али и нешто старијих је неописива, сликање, загрљаји, радост. Нема упознавања, једноставно се знамо, као да смо одувек заједно, да смо једно...

Липљан једна прича

Липљан. Раније је у њему живело 5000 душа, од који свега стотинак Албанаца и „са њима никада није било проблема“. Али, како нам објашњавају домаћини, уђоше дођоши, „учковци“. Све порушили, попалили, протерали...

- Липљан је највише страдао у погрому 2004. године. Девастиран је потпуно. Био је то српски град, имао свој дом здравља, своју фискултурну салу, спортске клубове... сада Срби имају једну улицу, каже отац Срђан.

И заиста то је та једна улица, то је тај један једини путоказ који све казује, чак превише говори. Тај замишљени и невидљиви конопац пресек раздвајања, свега виђеног, српске тробојке у порти.

А црквена порта је постала једино сигуно место за игру, молитву и дружење најмлађих. Следи обавезна нежељена, али некако подразумевајућа пауза, замишњеност и незаобилазно питање: Како? И Зашто? Али, како? Како се овде живи, каква је свакодневица, ове деце, има ли кафића, има ли штампе српске, има ли у дућанима наших пороизвода, неопходних намирница, има ли слободне шетње...И даље функционише и стасава младеж, одбојкашки клуб је и даље активан, утакмице играју у Зубином потоку и Косовској Митровици, а тренирају у оближњим селима, у плану је изградња и фиксултурне сале, контигент помоћи обећала је и Андреа...

Још снажнија опчињеност готово исповесним реферисањем у одговору домаћина независно на генерацијску или било какву другу припадност. Таква осећања нам подгрева сусрет са представником српске улице. Господин Сима Симјоновић, професор математике је и председник црквеног одбора. У „току“ је и са спортским збивањима па је искористио прилику да са Андреом прозбори по неку и око невоља женске рукометне репрезентације и чудних нездравих односа у Рукометном Савезу...Иако су му кућу спалили, продао је то згариште, и поново се настанио у истом свом граду - Липљану! За не поверовати.

- Данас смо се и радовали и плакали, а сада су нам пуна срца и нека тако остане, драга браћо и сестере из Скопља и Куманова. Овде је била Улпијана. Што значи равна као тепсија, плоча, као што је ово место овде. Ту су пострдали први мученици у четвртом веку свети Фловр и Лавр. Њима је посвећена новија Црква, а ова стара огромна тробродна базилика из старог риомснког перода, рушена је у седмом 11. веку. Ово је само остатак храма из 14. века. Види се да је леви крак те велике цркве. До 11. века ту је било седиште древне липљанске апархије коју је наследио Свети Сава...

Проламају нам се кроз мисли истоија, векови, светиње, здања... Нижу се слике скорашње прошлости. Као да нам надолазе дневнички записи распетог Космета.

Јер, уверавамо се увек новим доказима да на Космету увек добијамо ону нову животну слику, оне нове оквире наше славне хришћанске прошлости. То уверење увек изнова утврдимио сваки за себе понаособ али као заједничко искуство. И сваки нови сапитник исто доживи.

А о домаћој ракији, за дочек и испраћај, шта да проповедамо. Тај домаћинлук, отвореност, гостопримство и људску топлину, треба доживети. У Рабовцу грејана, „таки је обичај“, у Липљану „мека бела“. Лоза. И Андреин отац Зоран у искуством правом зналца из Прњавора признаје да су ракије врхунског квалитета. Док, мајка Радмила брижно, готово опчињено гледа према окупљеној дечици...

Све те нове тужне приче, макар и кратким тренуцима празничних радости великог хришћанског празника Христовог рођења, додатно употопуњују суморну слику наших садашњих искушења српског народа на Космету. Тумачимо и међу собом све те историјске паралеле, (п)огледе политичких првака, „одавде“ и „одозгора“, али смо у визури малог обичног човека, загледани над свом несрећом нашег народа, стихијама, осудама и пресуђивањима у централној Србији, али и можда и више ван матице. Тамо на Западу. Овде смо, по ко зна који пут замишљени – тихи. Ту пред духовном колевком свете српске земље.

Даривања

Посебан допринос и акцији великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне професорке Милена Митић Пејова и Јелена Брауновић. Међу дародавцима су леменитих људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти као што је Горан Симов, део верника канонске православне Цркве у Македонији... из параклиса Св. Екатерине. У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића српској деци у селима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и чланови Едукативног центра из Скопља, затим Биљана Видоевска из Тетова која је била у нашој екипи на путу по Космету, Сања и Ана Николић, млади хуманитарци из навијачке групе Делије из Куманова и Скопља... кумановски Гробари, Звездаши са Скопске Црне горе...

Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у запису.

У најави нове акције на Космету, значајан допринос пружила је и новинар Светлана Антић Јовчевска из Куманова, њене колеге из Радио Бум Куманово, Жарко Николић, Јасмина Давитковска из Кратова, Галина Каминскаја. Марко Хинић, породица Марковић, Валентина Самац, Драган Милосављевић и део екипе Алфа телевизије, Наташа Кнежевић, Нада Волаш, млади Стојановић, Ивана и Јован Папић...Данијел Нинић...Сталетовићи...

Милутин Станчић