30. јул 2016.

Традиционално у склопу туристичких понуда Врњачке Бање, гостима краљице српских бања су и редовне посете оближњим православним светињама – излети до манастира Жича, Студеница, Љубостиња, Света Петка, хрма Светог Саве у оближњем селу Грачац..

Древни манастир Жича, подигнут готово пре осам векова, несумњиво један јед од најпосећених светиња у Србији. Налази се на само шест километра од Краљева према Матарушкој Бањи, а од Врњаца је удаљен око 24 километра.

- Жича је манастир братске љубави, јер је крај моштију свог оца, светогорски монах Сава измирио браћу Стефана Немањића и Вукана, и тада су се договорили о подизању новог манастира. Убрзо је започета изградња Жиче - каже монахиња Нектарија из жичког сестринства са 45 монахиња игуманије Јелене.

- Манастир посећују наши, али и руски гости, верници из Македоније, Грци и Кипрани. Посећују нас групе које желе да упознају монашки живот, историјат цркве, присуствују литургији... објашњавају монахиње.

Раније бројне екскурзије и туристе неуморно је дочекивао стари архимандрит отац Герасим (Крстић), потом водич из краљевачког музеја а сада то уз своје редовне обавезе у манастиру и на имању обављају – монахиње. Задивљујуће је њихово пријемчиво казивање о историји, уметности, животу манастира кроз векове.

А у протеклих осам векова дугој историји, Жича је много пута рушена и паљена, нарочито за време владавине турске Отоманске империје. Но, увек је попут феникса ницала из пепела и поново блистала пуним сјајем, као данас.

За разлику од већине српских манастира који су грађени у тешко приступачним пределима, Жича се налази у плодној равници, на само шест километара од Краљева према Матарушкој Бањи. Задужбина је краља Стефана Првовенчаног (1195 – 1223) и једна је од највећих светиња српског народа. Градња главне манастирске цркве Св. вазнесења започета је око 1206. године, а завршена пре 1217.г., када је њен ктитор добио краљевску круну из Рима. Подигнута ван града, у манастирском кругу, саграђена је да буде сакрално место и место где се посвећују црквене старешине и столују архиепископи.

У Жичи је први српски архиепископ Сава крунисао свог старијег брата као првог српског краља (1217) и посветио епископе новооснованих епархија. У Жичи су крунисана још два српска краља из династије Немањића (1169-1371), Стефанови синови – Радослав и Владислав.

Једна лепа стара легенда о «седмовратој» Жичи приповеда да је у њој крунисано седам краљева и да су, приликом сваког крунисања, отварана нова врата кроз која је пролазио само крунисани владар, па би та врата потом одмах била зазидана.

Жича

Од манастирског комплекса из средњег века сачуване су само Црква св. Спаса и мала црквица св.Петра и Павла. Све остале зграде су новијег порекла.

По својој архитектури Жича припада рашкој школи. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на источној, спољном припратом са кулом на западној и правоуганим певничким просторијама на јужној и северној страни. Над средишњим делом наоса уздиже се купола са осмоугаоним тамбуром.

Жича је грађена од опеке и камена и нешто сиге. Већ се по одабиру материјала за градњу види да је планирано да црква буде омалтерисана. Препознатљива је по црвеној боји фасаде.
Унутрашњу декорацију чине фреске које су слабо очуване, а дело су цариградских мајстора (из 1219), мање талентованих провинцијских мајстора (1228-1233), а најзначајније фреске су и најмлађе (1309-1316) и налазе се у главном делу цркве (Велики празници, сцене из живота Христа, стојеће светитељске фигуре и њихова попрсја). Вредан ансамбл чине фреске на зидовима пролаза испод куле звоника где су поред Божићне химне и четрдесет мученика севастијанских насликани св.Петар и св.Павле, као и портрети Стефана Првовенчаног и сина Радослава са даровном повељом. Аутори ових фресака су мајстори познате сликарске радионице краља Милутина.

Од некадашње богате ризнице манастира Жиче готово да ништа није сачувано осим реликвије деснице св. Јована Претече оковане сребром, коју је у манастир донео св. Сава, а данас се чува у катедрали св. Марије у Сијени и дела сребром окованог часног крста из 13. века који се чува у катедрали града Пијенце, такође у Италији.

Црква св. Петра и Павла

Налази се источно од главне цркве. Потиче из 14. века, једноставне је архитектуре–једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни. Озидана је каменом и опеком. Обновљена је у 18. веку.

Међу страним туристима који долазе у Жичу велики је број Руса. Руски верници су посебно опчињени првом фреском цара Николаја Романова у овдашњој Цркви Светог Саве. Храмм је је 1938. године подигао владика жички и охридски Николај (Велимировић). Будући да цар руски Николај тада још није био канонизован, нема ореол...

Студеница

Манастир Студеница је један од најлепших српских и светских манастира, не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због прелепих предела на којима се налази. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. Тада се, на државном сабору одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана и замонашио и добио име Симеон.

Постаје сабрат манастира Студенице. Две године по монашењу одлази у Свету Гору, где се 1199. године и упокојио у Манастиру Хиландар, који је са Савом подигао. Бог га је прославио као светог.

Свети Сава, на захтев своје браће Стефана и Вукана, 1206. године у Србију доноси мошти њиховог оца Преподобног монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1206. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници као старешина – Игуман, у чину Архимандрита. Под Савиним старатељством Манастир Студеница је постао културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије.

Свети Сава је написао Студенички типик, у коме је описао живот свог оца Стефана Немање – Преподобног Симеона. У својим списима Свети Сава оставио је изворе о духовном и монашком животу у свом времену. Почетак Студеничког типика је Житије Светог Симеона, старо књижевно дело код Срба. Старање о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав, унук Стефана Немање, подигао је око 1230. године монументалну припрату испред Богородичиног храма. Унутар ове припрате се налази прва Црква посвећена преподобном Симеону Мироточивом. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену Светим Јоакиму и Ани, родитељима Богородице.

Некада се у самом комплексу Манастира налазило 14 цркава и параклиса (мањих цркава), од којих су данас сачуване три, које су и богослужбено активне и три сачувана параклиса. Две цркве су сачуване у темељима а два параклиса су остала само мало сачувана јер су президана конацима. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. година, о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе - Ктиторски натпис Светог Саве каже: „ОВАЈ ПРЕСВЕТИ ХРАМ ПРЕЧИСТЕ ВЛАДИЧИЦЕ НАШЕ БОГОРОДИЦЕ САЗДАН БИ ВЕЛЕСЛАВНИМ … ВЕЛИКИМ ЖУПАНОМ И СВАТОМ (ПРИЈАТЕЉЕМ) ЦАРА ГРЧКОГ КИР АЛЕКСЕ – СТЕФАНОМ НЕМАЊОМ (КОЈИ ЈЕ) ПРИМИО АНЂЕОСКИ ОБРАЗ (КАО) СИМЕОН МОНАХ … (А ЗАВРШЕН – НАСЛИКАН – БИ ТРУДОМ ВЕЛИКОГ ЖУПАНА … СТЕФАНА … И) ВЕЛИКОГ КНЕЗА ВУКАНА ГОДИНЕ 6717. (то је 1209.), ИНДИКТА 12. И МЕНЕ КОЈИ САМ ТУ РАДИО ПОМЕНИТЕ САВУ ГРЕШНОГА.“

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за Манастир Студеницу. Турци су најпре на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683–1699), после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време Првог српског устанка. Турци су спалили Манастир. Један део монаха склонио се у Манастир Враћевшницу и понео са собом мошти монаха Симона (Стефан Првовенчани). Мошти су из Враћевшнице пренете у Манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Јоаким Вујић помиње да је Манастир два пута спаљиван.

Поред паљења, манастирска црква претрпела је и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова овај слој је скинут. Тада је откривен и ктиторски натпис Светог Саве.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. С десне стране, у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Светог Симеона. Испред олтарске преграде, с десне стране, налази се кивот са моштима Светог Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Свете Анастасије, мајке Светог Саве.

Од 1986. године Манастир Студеница је под заштитом UNESCO-a.

Љубостиња

На левој обали Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника, налази се манастир Љубостиња, са црквом Успења Пресвете Богородице. Манастир је задужбина књегиње Милице, подигнут крајем XIV и почетком XV века. У њему се књегиња Милица постригла у чин монахиње, добила име Евгенија и ту прикупила око себе удовице властеле погинуле у боју на Косову (1389. године) препустивши престо свом старијем сину Стефану.
У овом манастиру је умрла и сахрањена у цркви са леве стране од улаза, где се налази и гробница.

Угљешина жена, Јефимија, једна од првих жена у Србији која се бавила књижевношћу и уметношћу, извезла је у злату, на свили, чувени покров са похвалом кнезу Лазару, као дар манастиру и њен гроб се налази са десне стране улаза у цркву. Такође са десне стране улаза у солеју налази се и гроб Стефана, Јефимијиног сина кесара Угљеше, који је био у сродничким везама са Милицом и деспотом Стефаном.

Неколико записа сведочи да се у манастиру служило све до последњих деценија XVII века. На његовим зидинама налазе се записи из 1643. и 1673. године. Током XVII века манастир је оживео, а његово братство се истакло у борби против Турака у доба Кочине крајине 1788. године. У њему је боравио и сам Коча Аранђеловић, са оберлајтнаном Вујадиновићем и мајором Брановачким, који су прокламацијом позвали народ на оружје, а сам манастир је храном и осталим потребама помогао Кочину војску. Због тога 1788. године Турци попалише манастир а монаси се разбегоше.

У XIX веку манастир је обновљен, а 1822. године исписан иконостас. Последња већа оправка нестручно је изведена првих година XX века, па је црква том приликом споља омалтерисана, а извесни детаљи њене архитектуре потпуно измењени.

Црква има све одлике споменика моравске школе. Над тролисном основом уздиже се купола која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни налази се припрата засведена пространом ниском куполом. Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио нарочиту пажњу. Све четири фасаде украшене су богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре; нижу се у повезаним аркадама дуж трију полигонских апсида, или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални кордон - венац дели спољне зидове у два дела; у доњем су смештени прозори са једним отвором или два (бифоре), чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици или исламској архитектури; у горњем делу преовлађују розете испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима.

Архитектура љубостињске цркве убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије истиче, са одушевљењем, да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.

Занимљиво је да су нам се сачувала имена градитеља и сликара Љубостиње. На каменом прагу врата која воде из припрате у храм уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде. То је познати Раде Неимар из народних песама који је градио цркву. Сликар Макарије записао је своје име на луку изнад истих врата. Он припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север и радили у држави српских деспота.

На фрескама су тачно забележена одела, накит, инсигније владара, што је веома важно за проучавање материјалне културе онога времена. У припрати на западном зиду сачували су се ликови: лево од улаза књегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана и његовог брата Вука. Од живописа у храму сачувано је само мало фрагмената: Исцељење узетога у јужној певници; Арханђео Гаврил, Свети Теодор Студит, Свети Јуда, Свети Теодосије и Свети Јефрем Сирин на северозападном ступцу; Арханђео Михаил, Свети Сава Јерусалимски, Свети Симеон Српски и Свети Сава Српски на југозападном ступцу.

Храм светог Саве Грачац

Црква Светог Саве налази се и у селу Грачац надолмак Врњачке Бање. Ова црква подигнута је на падинама планине Гоч, четири километра од средине магистралног пута Врњачка Бања – Краљево. Не зна се када је храм тачно изграђен, али се зна да је стара више од 800 година, и да су је подигли Свети Сава и његов отац Стефан Немања (Свети Симеон).

По неким предањима Црква Светог Саве у Грачацу је старија чак и од манастира Жича. - Цркву је изградио Свети Сава и одавде је пешице ишао да види како напредују радови на Жичи – објашњава парох Милан Костић. – Грачац је старо село и у његовом атару су нађени материјални остаци који јасно упућују на то да су Римљани насељавали ово подручје.

На темељима старе, 1812. подигнута је нова црква. Радови су комплетно завршени 2012. године.

Света Петка

Манастир Света Петка налази се северно од Врњачке Бање на обронцима Гледићких планина, у селу Стубал, на левој обали Западне Мораве, у атару општине Трстеник. Према манастирским подацима први досељеници били су из Херцеговине придошли у ове крајеве 1780. године. Село Стубал тада је имало само три куће, а до почетка 19-ог века проширило се на 20-ак домаћинстава.

Претпоставља се да је село име добило по четвороугаоном камену, који се од давнина налазио на оближњој ливади, а подсећа на стуб. Ливаду је купио извесни Арсеније, а пошто му је сметало што се народ окупља око каменог стуба на његовој ливади, верујући да је он олтар неке старе цркве, он је решио да стуб извади и баци га у реку. Када је то и учинио његов пасторак се тешко разболео и пао у постељу, те уплашивши се за његов живот Арсеније је решио да стуб врати. Када је стуб извадио из реке и вратио га на ливаду, легенда каже да је Арсенијев пасторак оздравио.

Након тога Арсеније заједно са својим пасторком – Тихомиром решава да на ливади подигне црквицу – дашчару, којом би наткрио стуб. Убрзо након Арсенијеве смрти 1830. године Тихомир долази у сукоб са црквеним властима, јер је њима сметало што народ долази на његов посед и на каменом стубу оставља новац, а Тихомир то није могао да спречи. Због тога, Тихомир одлучује да прода ливаду.

Више од једног века касније на историјску сцену ступа Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, који је одлучио да ливаду купи и на њој подигне манастир, пошто је и сам тежио манастирском животу. Од тренутка када је ливаду купио до момента када је црква подигнута прошло је више година. У међувремену Стојан је скупљао новац који је остављан на стубу и живео у тешким материјалним условима. Новац је наравно штедео како би испунио свој сан и подигао цркву.

Тек 1972. на ливади, одмах пред црквице дашчаре, положен је камен темељац за нову цркву. Капела је подигнута 1974. године и од тада па све до завршетка градње, богослужења су вршена у њој. Званична црква испрва се противила и 1975. године наложила да братство које градило манастир напусти ливаду, што се и догодило, а у започетој цркви остао је само Стојан упоран у ономе што је наумио. Напослетку су становници села извршили притисак на црквене власти и цело Стојаново имање, са црквом на њему добило је ранг манастира и манастирског добра.

Црквица дашчара постојала све до 1986. године када је изгорела у пожару, а стуб је поново остао откривен. Коначно 1988. Драгиша Гојковић о свом трошку подиже око стуба данашњу капелу (црквицу).

Првобитни манастир био је изузетно скромне архитектуре, а скромни су били и помоћни објекти. Око манастира налазило се свега неколико трошних кућица и један чесма. Манастир је испрва био мушки, а онда је 1989. године постао женски, када је старешинство над манастиром поверено монахињи Марији. Убрзано развијање манастира започело је 1999. године. Старе кућице су срушене, а простор испред цркве је уређен. Изграђен је црквени звоник и храм је комплетно реновирана и живописана и управо су ти живописи један од највећих поноса и украса манастира.

Велика част учињена је овом скромном српском манастиру када је из града Јашија добио покров Свете Петке са јастучницом. Од тог догађаја, сваког петка у 17 часова служи се Молебан за Свету Петку, а покров се износи ради целивања.

Тај чин је велика атракција не само за вернике већ и за све туристе у Врњачкој Бањи.

М.С.