05.септембар 2010.

Србија би у свету могла да се промовише џемовима, малинама, ракијом али је извесније да ће, због мале производње, српски бренд пре постати неки догађај, као на пример "Егзит" или Гуча.
За сада, Србија нема светски препознатљив бренд, а када га буде имала то ће пре бити нека манифестација него производ. На најбољем путу да постану српски брендови су новосадски "Егзит" и Сабор трубача у Гучи.
Процес креирања бренда траје деценијама па и вековима, тако данас нема ко не зна за француско вино, белгијску чоколаду, швајцарске сатове, италијанске ципеле.
Бренд нису само производи, како се то обично мисли. Бренд могу бити манифестације, туристички локалитети, појединци. За малу земљу као што је наша, предуслов за формирање бренда јесте њено стратешко позиционирање у свету.
Иван Јакшић из Привредне коморе Србије каже да мора да се уради озбиљно истраживање светске јавности да се види каква је перцепција о Србији.
"Ми нагађамо да то мишљење није позитивно, није сјајно, али морамо да знамо шта је то што они мисле о Србији да бисмо знали шта да исправимо", рекао је Јакшић.
Осим што мора да буде врхунског квалитета, производ који има амбицију да постане бренд мора бити и врхунски упакован.
На пример, Србија би у свет могла да иде са својим џемовима од шљива, са малинама, смрзнутим или прерађеним, али ту се, за мале земље као што је наша, појављује проблем. Недовољне количине производа којима не може да се покрије глобално тржиште.
Светску славу, по свој прилици, донеће "Егзит" и Гуча. Консултант за маркетинг Дејан Шапић каже да Србија као мала земља има нешто што би је препознато као слика Србије, а то је забава.
У Сиепи, Агенцији за промоцију извоза, будући српски бренд виде у паметним младим људима.

Татјана Радованов из Сиепе каже да тренутно велики број младих људи одлази на школовање у иностранство и тамо прикупља нека знања, што у Србији, нажалост, не могу да добију. Из таквих идеја се, према речима Радованове се јавља нови бренд што може да буде препознато у свету.
Док не будемо имали светски бренд могли би да се задовољимо регионалним. Наиме, у свим бившим југословенским републикама још памте наш смоки, чоколадне бананице и фићу, иако га одавно више не производимо.