Фото Н. Скендерија
Сама чињеница да већ шест година не постоји некада престижна награда за најчитанију књигу савременог српског писца, а више од две деценије додељује се признање за најчитаније дело страног аутора - представља тужни парадокс над којим се ваља замислити.
И отвара питања: зашто се "стидимо" наших књигољубаца који су склони књижевним хитовима? Шта може бити лоше у томе што се корисници библиотека одлучују за романе који на непретенциозан и питак начин говоре о нашој прошлости и садашњости без икакве амбиције да то буду дела за лектире и уџбенике?
Да није таквих бестселера, од којих добрим делом и живе издавачке куће, било би знатно мање и оних капиталних књижевних остварења. Притом, познато је да млади књигољупци улазе у свет књижевности управо преко популарних страница, да би се касније неки од њих определили и за другачију литературу.
Награду за најчитанију књигу Народна библиотека Србије установила је 1974. и успешно неговала на основу изјашњавања библиотека широм земље. Од 2006. до 2015. начињена је "вратоломија" по којој су о признању одлучивали не читаоци, већ пробрани жири критичара који је од најпопуларнијих бирао - најбоље. Читаоци су, дакле, без пардона гурнути у други план, јер су њихови укуси могли бити "сумњиви". То, наравно, не значи да је НБС дужна да обнови награду, али како да се нико не нађе да продужи њен живот.
Признања којима су се дичили и у биографије стављали такви великани као што су Црњански, Булатовић, Ћосић, Селенић, Павић, Тишма, Капор, Ненадић... Коначно, не мора и не треба да се та награда диже на ниво наших најзначајнијих књижевних признања, али је бесмислено бежати од интересовања читалаца, ма каква била. То, најзад, може да буде и део слике нашег савременог културног тренутка.
Драган Богутовић (Вечерње новости)
