16. фебруар 2015.

Боро Рудић се четири деценије веома успешно  бави фотографијом, која је, како оцењује у разговору за портал Споне, уочи његове самосталне изложбе и промоције књиге, 18. фебруара у Музеју Града Скопља, дигитализацијом доживела праву револуцију.

Рођен је 1954. године у Кочанима. Дипломирао је на Електро техничком факултету у Скопљу, где живи и ради. Уметничком фотографијом се веома успешно бави скоро четири деценије.

Самосталне изложбе имао је у Чачку, затим Лесковцу. У Београду је имао дигиталну презентацију, а октобра месеца лане излагао је заједно са Зораном Миловановићем у Културном центру Београда. Активно сарађује са члановима фото клуба, образује и учествује у жири комисијама на изложбама у Србији.

Kако је фотографија везана за траг којим се бавите пуне четири деценије, и како се кроз тај период стицања искуства у том домену стваралаштва добијају „звања""?

Када ме неко подсети да сам четири деценије у фотографији, прво што помислим јесте то да је љубав према фотографији константо пристутна у истом интезитету за сво ово време бављења њоме. И ако имате искрени однос према њој, ако се трудите да увек направите најбоље у датим условима снимања, резултати не могу да изостану. Сама звања нису битна, она долазе као резултат квалитета вашег рада. Да не би замарали читаоце детаљима, она се добијају преко учешћа са својим радовима на фотографским изложбама и освојеним наградама на њима.

Познато је да сте изузетно цењени члан жири комисија које оцењују рад других уметника из те сфере, где је место фотографији данас, шта она значи људима у свакодневици?

Дигитилизација је направила револуцију у фотографији. Данас и мобилни апарати праве технички коректне фотографије. На дневној основи снимају се на десетине милиона фотографија у свету.

Друштвене мреже, попут Фејсбука, преправљене суфотографијама, и нормално је да је све више људи који желе да свој рад покажу на једном вишем нивоу. А то је преко учешћа на групним изложбама. На њима се шаље велики број фотографија, некада и по 10. 000, па ту имате свега и свачега, у смислу добрих и лоших радова. Улога жирија је у том случају вишеслојна.

Поред тога што мора да се направи избор и одвоји добро од лошег, награди најбоље у добром, по мени је најзначајнији едукативни карактер самог чина жирирања, посебно за оне који су на почецима свог бављења фотографијом. Избор и награђене фотографије објављене у каталозима са изложби су показатељи за многе фотографе, шта и како треба да раде.

Шта Вас заоупља у животу, и шта је оно што последње памтите из перспективе блиске прошлости?

У последње четири године снимам нешто што је фотограф и теоретичар фотографије Драган Бабовић за моје фотографије са изложбе коју сам имао јесенас у Културном Центру Београда, рекао да су нешто ново у фотографији и да би их он назвао - "студијски пејсажи".

Наиме све фотограрфије су настале у ноћним сатима, у природи, осветљавањем са вештачком расветом. Цео овај концепт назвао сам "Настајање нестајање". "Настајање", будући да је фотогррафија настајала у том кратком периоду ауторског стварања, цртања светлом и крајње субјективног представљања природе, онако како бих је ја хтео да видим. А "нестајање" , зато што са гашењем светла нестаје слика и више никад не може да се понови на такав начин.

Сам процес оваквог снимања је врло комплексан и захтеван, али крајње креативан и пун адреналина. Пред вама је црно платно - ноћ, а светло у руци је четкица са којом реализујете вашу визуелизацију и нормално фото апарат који све то региструје. Све ово је преточено у изложбу која ће бити отворена у среду 18. фебруара у Музеју града Скопља, а публика ће моћи да је види до 01. марта. На отварању такође је предвиђено и промовисање књиге у којој су репродукције свих изложених фотографија. Предговор за књигу је написано Ферид Мухић.

Живимо све убрзанијим током. Како се може ускладити уметност фотографије са језивом данашњицом и суровим законистима?

То може увек да се усклади, али то зависи у многоме од сензибилитета самог аутора. Неко баш из те "јурњаве садашњице", извлачи инспирацију, посебно фотографи, јер је фотографија као медијум створена за такво нешто. Са друге стране често морате комплетно да се искључите из реалности, односно како веле компјутерџије, да сте способни да се "свирате" између реалног спољашњег и унутрашњег света.

Како доживљавате Скопље данас - из ког угла и фото-зума перцепирате архитектуру кича, као мотив за добар фото колаж...

Сами градови као такви никад нису били предмет моје фотографске опсервације. Увек ми је била интересантнија њихова садржина, а садржај су људи, њихов однос, и њихова отуђеност у њима. Ко је имао прилику да види моју претходну изложбу "Жудња за светлом", могао је да примети да би градови требали да буду само пролазно место ка нечем много лепшем и бољем.

Милутин Станчић