05. октобар 2012.

Књижевно вече у новом трећем циклусу радионица "Споне" посвећено стваралаштву Радоја Домановића и његовим Сатирама одржано је последњег викенда септембра ове године у амбијенту Кафеа Ли скопског насеља Тафталиџе.

Модератор Татјана Б. Ефтимоска професор књижевности у скопској гимназији Нова истакла је како је Домановић и његово дело буквално занемарен у нашој средини. Неправедно чак. Можда у српској књижевној средини то и није тако, иако је отац и утемељивач реалистичне и сатиричне приповетке.

- Ово је превише актуелан аутор. Иако је давно мртав, не смета му да данас буде жив. Присутан свуда око нас. Довољно провокативан да желим да о њему говорим. Радоје Домановић (1873-1908), своје је најуспешније приповетке написао у периоду од 25 до 30 године живота. Умро је у годинама у којима сам ја сада, 35, истакла је у самом уводу проф. Татјана.

У најцрњем режиму Александра Обреновића стварао је Домановић, наставила је Ефтимоска.

- Домановић користи модел дочасравања неке далеке земље. Његов лик приповедач, путује у неку земљу. Отац оставља аманет да син нађе земљу његових предака. Наратор одлази на пут. Стиже у земљу у којој окружење у некој фонетској игри наликује на Србију. То је Страдија као и сам наслов једне од приповетки. Он је одушевљен сликом. Домановићеве приповетке одишу доброћудношћу. Приповедач је у увек искрен. Чуди се како се људи не противе на политичким скуповима. Мирни, покорни, кротки људи. Као голубови. Задовољни својим грађанским животом. То је та Домановићева шема, прецизирала је Ефтимоска.

Она није пропустила на радионици Споне да проговори и о фантастичном елемнту Домановићеве сатире. Са елемнтима натприродног које крше законе физике, логике и науке и као резултат судара свих тих појмова, јавља се осећај страха и узнемирености појединца. Па тако не само што нису прихваћени од околине него су и исмејани. Они слушају како је прецизирала, далеки глас који им се злокобно смеје јер они наивно и лаковерно прихватају оно што виде.

- Оно што мене фасцинира код аутора, јесте тај врсни реализам из српке књижевности који не критикује власт или политику оних који је воде, већ на један парадоксалан начин сматра да су искрени у својим намерама да изманипулишу народ. Оно што он криткује јесте бескичмењаштво, полтронство, малограђанштину, и лаковерност људи који постављају ту власт, или за њу гласају.

То је народ који решава да створи некакву државу дајући мандат тој власти, кередибилитет одређеном политичком вођи. Исти тај народ бира да буде изманипулисан од стране вође, дочаравала је веома пријемчиво изводе и поруке из једне од приповедака из Домановићеве сатире – Вођа. Тако маса бира вођу којег не познаје, који је странац, будући да се народ по неком правилу клања странцу, јер се подразумева да је паметан, а његова друга специфика је да тај дошљак – увек ћути. То народ тумачи „чим ћути значи да је паметан“.

Он их даље води кроз разна искушења, амбисе, планине, народ се осипа, пропада у провалије, све док не сотане њих двадесетак. Они најупорнији, најдоследнији, који једног дана питају вођу – „видиш ли где нас водиш – шта се ово збива“, да би добили одговор – „колико вас је“, а кад са чуњењем питају „па зар не видш колико нас је“, вођа открива – „не, ја сам слеп“!

Вођа им указује да вид није изгубио сада већ је одувек био слеп.

Како у уводим напоменама модератора, тако и у расправи по делу, указано је да се међу сатирама Домановића издвајају и приповетке Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Мртво море, Страдија...

У склопу расправе на радионици Јанинка Невчева је поставила занимљиво питање да ли Домановић, уз сво успешно дочаравање климе времена у којем живео и стварао, и наше раеланости и савремених искустава са политичким траговима овог доба, може да пружи и некакву па и упутно решење за наук.

Уз подсећање да је Домановићев професорски и чиновнички рад типичан за напредног интелектуалца оног времена, Милутин Станчић је потврдио веома актуелну слику Косовмета у приповетци Марко Краљевић по други пут међу Србима, као да се ништа променило није у односу на ту колевку српства. А, писана је пре 100 година, са истим незаинтересованим становиштима међу људима за митско Косово, којем је, како је описано, залуд долазио и Краљевић Марко...

Живот и дело

Радоје Домановић је припадао боемском кругу српских приповедача Милована Глишића и Јанка Веселиновића. Пред крај живота, дубоко разочаран, живео је и умро напуштен и ојађен.

За живота је објавио Приповјетке (1899), затим Чича Мита из народа, Укидање страсти и друге приче (1902), Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга, Вођа (1902), Три приче за омладину (1903), Приповјетке (1905).