03. јул 2016.

Српска пијанисткиња Марта Милошевић Бранковић која 12 година живи и ради у САД, први пут, заједно са домаћом пијанисткињом Даницома Стојановском, наступила је пред скопском публиком суботњим концертом „XX и XXI ВЕК У КЛАСИЧНОЈ МУЗИЦИ“ – у оквиру Скопског лета. Тиме је завршила своју летњу концертну турнеју у Европи, коју је започела 5. јуна у свом родном Београду, после 11 година наступом у пуној дворани чувеке Коларчеве задужбине.

На скопском концерту свирала је дела - Светислав Божић (1954) - Lyrics from Athos, Зоран Христић (1938) – Toccata, Eric Satie (1866-1925) - Trois Gnossiennes, Fredrick Kaufman (1936) – Metamorphosis, Jan Jiraśek (1955) – Soulmate, Andre Loyd Webber (1955) - Phantom of the Opera.

- После дипломирања 2001. на београдској академији као најмађи студент у генерацији, са 20 година, у размишљањима - шта даље, десило се, пренуло ме је појављивање америчке пијанисткиње српског порекла Тање Ранковић која је у Београду одржала мастер курс, открива нам Марта, на почетку разговора за Спону, отварање пута према – Америци где је већ 12 година.

- Позвали су ме са Академије да свирам Рапсодију у плавом, Гершвина. Казали су, њој ће то да се свиди. Након свирања она ме је одушевљено упитала – „шта ти радиш овде“? Јер, објективно од пијанизма у Београду не може да се живи. Знала сам то. Но, шта сам могла. И, прихватила сам позив и преко Чикага отиснула се у Америку.

Прво сам тамо положила аудицију и тако кренем са магистарскиим студијама. Имала сам непуне 23, године. Чикаго ми се свидео, мада сам се држала неке своје идеје „супер, завршићу то и вратићу се назад“.

- И, шта је било пресудно за промену „плана“, каријера, судбина, љубав?

- Десила се случајност, мало судбина, мало... и 2005. у Београду сам упознала садашњег мужа. Дакле, не тамо, већ овде, иако је он такође Београђанин који је већ живео у Мајамију. Тада је дошао да посети родитеље... На првом сусрету, он мени каже „ја знам Кемала Гекића“. А Гекић је завршио код исте професорке у истој класи где и ја наравно уз разлике у годинама. Мислила сам да је то шала. Но, већ на првом сусрету тамо, Кемал ме се сетио као детета. Рекао је да пређем код њега на класу, независно што сам студирала код Рахманова. То и није тако једноставан трансфер, са једног универзитета на други, из једне државе у другу... Некако „на прву“, окупио је комисију за аудицију. Кажем, али ја нисам спрфемна, али Кемал узврати, „јеси, видим и знам, свираћеш одмах...“ И комисија је са Гекићем слушала миоје 40-минутно свирање за ауддицију, и - била сам примљена.

Добила сам одмах асистентско место на факултету и америчку стипендију – школарину. Већ сам тада видела да је Мајами моја зона јер већ тада тамо је било доста великих пијаниста који су тамо живеи. Универзитет је огроман. Тако сам код Кемала за годину и по завршила магистарски и искрено, он ми је страшно много помногоао у мојој каријери. Отворио ми је многа врата. Од 2010. одржала сам преко 150 солистичких концерата.

- Европску концертну турнеју сте почели у свом Београду, на Коларцу, а завршили у Скопљу, првим наступом пред овдашњом публиком. Очито, енергија Вас носи у тој високој динамици наступа?

- Само у јуну сам имала 14 наступа. Ево сада и овај скопски. Баш сам у једној концертној машини. Овде је прелепо, Скопље је дивно. Одушевљена сам. А претходно сам била – Нови Сад, после 11 година у Србији, 5. јуна - концерт на Коларцу у мом Београду. Овде долазим из Чешке... Планирам поново турнеју по Европи за две до три године. И, обавезно ћу инсистирати да Скопље буде укључено. Много ми се свиђа и организација Скопског лета. Све је на највишем могућем нивоу.

- Са каквим осећањима сте наступили на Коларцу, после 11 година. У праграму сте, баш као и овде у Скопљу, имали и српске ауторе?

- Београд ме је дочекао са великим, снажним емоцијама. На почетку сузе су ми потекле. Нисам била сигурна ни да ће сала бити пуна. Није лако напунити Коларац. А, ја сам остала велика Српкиња, насравно.

И овде као и у Београду свирам и српске ауторе. То радим наменски. У Америци незнају ништа о нашој етно класичној музици. А када сам пре две године на великом концерту у Мајамију за амерички публику уврстила у програм и неколико српских аутора, критика је била одлична. Схватила сам да није лоше промовисати мало и нашу музику у Америци. Технички је врлом захтевна, звучи феноменално и људи се одушевљено питају - шта је ово. Иначе, ја сам - Шопениста. Али ово је било нешто као нека уникатност. Да буде занимљивије публици. Свирам и неке америчке ауторе. Један је познат компзиотор – Кауфман. Он је велика звезда. И он је први пут дошао у Србију, сада 5. јуна за концерт у Колалрцу. Био је одушевљен. Држао је и предавање на београдској Академији. Одушевио се Београдом и најавио да обавезно доалази - поново. За мене је то шокантно јер, човек има 80 година. И он ми је доста помогао у каријери. И још ми помаже. Посебно сада за наступ у Чешкој. Тамо је тешко организиовати наступ. Конкретно ову моју европску турнију помогли су Кемал Гекић и Фредерик Кауфман.

- А она је практично део велике интернационалне турнеје започете још лане у САД?

- Тако је. Моје време је - сада. Моја велика турнеја је почела септембра 2015. и ево сада завршава октобра ове године. Свирам сигурно 50-так концерата. Све завршава у октобру у Боготи у Колумбији, у част тамошњег универзитета концертом посвећеним женама.

- Имате те ли сталног менаџера за све те наступе?

- Мени фали менаџер. Моји менаџери су били супруг, који ме је много подржавао и др Кауфман. То су људи, уз Гекића који су ми помогли и та моја „очита енергија“ која ме годинама држи, просто ме гони да не посустанем.

- Да ли је публика у Америци, у поређењу са нашом, или шире европском – захтевнија? Виде ли се те те скривене нијансе?

- Америчка публика, иако прихвата разноврсност, воли да чује националног композитора. На великом концерту када сам свирала са Кемалом Гекићем, на вечери америчке музике, у публици је било 800 људи. Видело се баш то, шта воле. Американци се задовоље брзо и лако. Не воле много аналитичку музику, али воле разноврсност. Овде је мало другачије. Пубика је код нас ментално стабилнија, у том смисли да они не крију одушевљење. Колерац је, на пример, имао невиђену емоцију. Чеси су изразилу ту емоцију кроз неопрекидно тапшање. Седели су и бледих лица 10 минута аплаудирали. Мени је било необично да видим како су они реаговали на моје извођење, на мене. Генерално публика на свим континентима воли да види да свирате, на пример, Шопена и америчког аутора. Али у мом случају у Београду је било додатно одушевљење публике, јер ме није чула дуго. Уникатност програма је оно што спашава пијанизам. Ако стално свирате једне те исте композиторе то публику задовољи после два три концерта. А, ако се пртограм стално обнавља додавањем и модерних аутора, и српских, и класничних и Бродвеј аутора... Е, то је права понуда.

Мислим да нема неке веће разлике на пример између публике на Коларцу у Београду и Прагу. Али на Коларцу мене знају још као девојку...

- Осећа ли се, препознаје ли публика и у Америци тај наш уникатни словенски дух?

- Ах, тај словенски дух. Тај словенски дух често спашава. И у Америци. Публика воли и осети ту словенску душу. А ми Срби, као и Руси, Македонци... то знамо да покажемо. И они то воле. Што сте уникатнији, занимљивији, они то препознају и воле. Укључујући чак и различитост у облачењу на сцени. Овде је то мало ограниченије. Тако да нисам сигурна да постоји нека велика разлика, код публике.

у Скопљу сам ново име и то тек треба да осетим како иде. То мењање програма је веома битно. И то је на Скопском лету велики квалитет.

- Колико су индивидуални контакти, насупрот често пасивним, тромим институционалним, битни за премошћивање граница у култури, из Ваших искустава у „америчком периоду“?

- Увек је важно имати добре контакте на свим релацијама. у Америци је, на пример, веома важна, значајна та препорука. Јако битна је та реч, или чак написана препорука за вас. Овде међутим, нико ми није тражио препоруке. Али зато имам добро искуство у сарадњи са Српском православниом црнвом у Мајамију.

Српска православна црква св. Симеон у Мајамију је 2014. и 2015. укључила и уметнике у организацију активности за подизање храма. Сада се завршава градња храма од некадашње зграде Српског центра. Српску заједницу у Мајамију чини око 300 породица. Но, ми смо се веома добро организовали и међусобно помагали да се та црква изгради. И, биће најлепша на целој источној обали. У два наврата су организовали концерт. Најпре јуна 2013. први и потом децембра 2014. - други. Оба су пропраћена феноменално. Направили смо омаж српским уметницима. Било је негде негде око 300 људи. Наши угоститељи су тамо организовали вечеру, а српски сликари су на аукцији продавали дела. Тако је сакупљено око 12.000 долара. Том приликом је помогнута и та куповина клавира за Коларац. Били су једни од спонзора - на крају, где сам претходно свирала за помоћ куповини клавира за Коларац.

- Остајете на тој српској културној вези?

- Та веза Српског центра и Српске цркве свети Симеон уткана је и у културне активности. У Чикагу сам била на радију и ТВ 4С, А 2005. добила сам и српску школарину из матице, из Министарства културе у Београду за успех који постижем у Америци. То ми је помогло за плаћање магистарског рада. Док сам била у Србији нико ми није никада ништа није дао. Ту помоћ сам добила и то по пријави на конкурс који је поднела моја мајка, а да нисам ни знала за то... Нисам никада имала "везу". Отац уметник, родом из Пожаревца, прави филмове, мајка домаћица, Краљевчанка. Ту стипендију сам добила у групи успешних младих из Србије који су били у иностранству, информатичари, архитекте... 

Следећа фаза – Рахмањинов

- Намеравм, у неким својим плановима да снимим ДВД. То се сада и у Америци ради пре него аудио ЦД. То је радио и Кемал Гекић и други. Имам све те видео снимке. сада их наравно треба квалитетно припремити. А, ево откривам - моја следећа фаза у пијанизму биће – Рахмањинов, рекла нем је на крају разговора за Спону, Марта Милошевић Бранковић.

Београђанка

Марта Милошевић Бранковић је рођена у Београду где је завршила Факултет музичке уметности. Током студија је била победник бројних домаћих и иностраних такмичења као и добитник стипендија за усавршавање каријере.

У протеклој деценији u Мајамију у САД, завршила је другу магистратуру клавира у класи познатог пијанисте и педагога Кемала Гекића. Од 2010. одржала је више од сто солистичких концерата у свим већим салама источне обале Америке добивши веома запажене критике. Током своје каријере снимала је између осталог и за ТВ и Радио у САД, Србији и Чешкој. Такође свира у различитим камерним ансамблима и у клавирском дуету са својим бившим професором клавира Кемалом Гекићем.

Овог лета лета Марта управо наступом у Скопљу завршила је своју другу концертну турнеју по Европи за последње четири године. Током 2014. познати музиколог из Немачке је уврстио Мартино извођење Сатијеве музике у топ 24 извођења пијаниста широм света за ту годину ставивши њено име са водећим уметницима данашњице. Марта је такође власник и уметнички директор школе за таленте у Мајамију под називом Ађитато. Пре две године, организовала је и одржала донаторски концерт у Мајамију на којем су прикупљана средства за куповину новог клавира Коларчевој задужбини у Београду.
М.С.