Публика га је поздравила пљескањем на шта је он у свом маниру добацио: “Чему аплауз, не треба ми то”, а када су овације ипак настављене, уз осмех је узвратио: “Добро, од ината нема горег заната, али хвала вам”.

Одломке из књиге читала је новинарка Дубравка Дуца Марковић, а драматуршкиња Ивана Димић, „Цици, стара другарица“, на почетку је казала:

– Волим Цанета, он је мој друг. Ова књига песама је добра, можете да их читате у разним приликама, свака има нешто што ће вам значити. Навилкли смо да су Цанетове песме певане, али оне имају вредност и као писане речи. Књижевност је средство за духовни раст. Нисте уметник да бисте имали постер, већ да бисте дошли до истине. И ова Цанетова књига је трагање за истином. Када уметник ствара вади живу џигерицу напоље. То све кошта човека. Није јефтино. Ни писати, ни живети, ни дисати… “Укрштене речи” су Цанетов начин суочавања са светом, животом и самим собом – казала је Димићева, а Костић, како уме, добацио:

– Хвала Цици, али немојте људи да ово буде тужно вече!

Говорећи о „Укрштеним речима“, казао је да је то књига о осећањима, у којој има свега.

– Сви ти дарови који су нам дати су кључеви за нашу слободу. Да нам живот не буде тезга, шљака. Кад смо били мали било је оно – наши маторци од шест до три, сада је од девет до шест. Циљ је одвући човека од њега самог, не дати му времена да размишља ко је и шта је, да изгуби појам о свом битисању. Жеља је да му украду пажњу док му причају о циљној групи и тржишној вредности. Да буде само још једна нула на рачуну неког кога ни не зна ко је – оценио је.

Човек било шта да ради, додао је Цане, мора да буде стваралац, да да некоме шансу, наду, храброст:

– Ово нису моје песме, то су песме које су дошле из небеса. Ја сам само проводник. “Укрштене речи” су једна инфузија човеку који посустаје за себе, коме је свега доста, охрабрење и пажња, указивање на љубав и опроштај. Ништа није написано са намером и за плакат, то је потреба. Дакле – писати, дисати и пишати!

Одговарајући на питање да ли уметност има моћ да нешто промени, одговара одрично, указујући да треба да упире прстом у проблем, а на човеку је да укапира и узме ствар у своје руке.

– Човек треба да нађе исте људе које занима слобода, мисао, срце, душа. Људе који имају муда, а таквих људи има свуда! Само се не виде због количине тмине, због тих форматираних, безначајних који су убеђени да имају првенство над туђим животом, над другим човеком. Игра речи постоји сада, да ти ништа не разумеш кад ти се неко обраћа, зато не знаш да ли ти говори истину или те лаже. Ствар је у томе, остати при свести, при себи. Немој да заборавиш да твој мозак мора срце да има. Срце је најважнији орган, срце, душа, мозак и муда! Ропство се велико спрема, или је већ у току, пазите шта радите људи. Размишљајте добро, јер они који мисле на вас, не размишљају о вама – поручио је Цане, “попут некон проповедника”, како је то оценио један од присутних из публике.

На коментар да су мрачни људи о којима он говори јаки, Цене у свом маниру не остаје дужан:

– Могу да га ду*ају! Као што знамо – добро ће увек да победи зло, тако мора бити или нас неће бити. Зло увек у свом маркетингу хаљине мења. Истини не треба маркетинг, она је таква каква јесте, бескомпромисна, груба, зато што је истинита. Слушајте унутрашњи глас, за нас истина је непристрасни сведок. Таква је каква је. Криви смо сви. Питање је шта смо одлучили да урадимо с тим.

Све је, наставља Костић у рими, питање избора.

– Накардним мислима пуне нам главу, не знамо ко је у праву! Има једна ствар: зашто људи мисле да је веровање у Бога “пасе”? Зато што човек мисли да је модеран и да све зна. Али, постоји ексклузивно право да се живи здраво. А, то је веровање у Бога. Нисмо ми мера свему, морамо да идемо ка њему… Треба сачувати здрав разум. Ми смо сви збуњени, с*ебани, окрећу нас ко кокошке. Треба да се укине цинизам према суштини постојања!

Како би разбио озбиљност као са бине у току концерта Брејкерса, поручује:

– Људи, зезање! Рокенрол! Волимо се и то! Немојте да спуштате кљун! Живот је тешка шљака, опака – казао је Цане, а онда се шаљиво обратио Дуци Марковић која је читала песме:

– Дубравка, песме су се претвориле у лелек, нећемо да се убијемо. Живот је леп, распали ти то!

Уз широк осмех и аплауз публике, уз прочитане стихове, Марковићева је подсетила да су на том месту 1980. године, “баш на тој сцени, били људи који су створили музику!

Упитан да ли се у овом тренутку осећа слободним, Цане је признао да покушава, али да није сигуран да ли слобода постоји.

– Слобода у затвору пева: “Где је храброст, зашто је нема?”. Питање је да ли слобода заиста постоји или је то само један идеал који треба човека да води до краја живота. На звиждук слободе ти се роди! Не знам да ли смо слободни с обзиром да живимо са људима. Околина диктира наше постојање, а ми се одупиремо. Слобода је у стварању, у добром вајбу, љубави, у доброј комуникацији, у нечему што ти даје снагу да победиш себе. Слобода да ли је има, ако је има, мало је има.

Истиче да неслободи доприноси то што људи пребацују кривицу на другог и не размишљају довољно.

– Инфузију са неба прима, он је једини лекар којег има! Знате, све нас чека заједничка домовина. Зове се иловача. Место где су сви једнаки. Тамо где идемо новац нам не треба, требају нам одговори. Мени је жао што су у мом народу поделе тако изражене. Најлакше је мрзети. Отети, а не створити. Ко мрзи другог, не воли себе. Људи неће да размишљају, мисле да су много паметни, а глупи су ко ку*ац. Човек воли да се залуђује. Мисле да оно што се десило другоме, неће да се деси њима. Оно што се десило прошле године 3. и 4. маја то је велика фрка о којој нисмо довољно размислили. Уместо да нас отвори, још више нас је затворила и у ко зна шта претворила – закључио је Зоран Костић Цане и још једном “опоменуо” људе да се више воле!

Како је званични део промоције завршен, публика, у којој су били и многобројни Цанетови пријатељи и колеге попут Гилета из Електричног оргазма, Сергеја Трифуновића и Бајаге, се преселила у дугачак ред како би стрпљиво сачекала потпис аутора “Укрштених речи”.

НОВА.рс