29. септембар 2010.

У манастиру  „Свети Никита“ у селу Бањани на Скопској Црној гори, као и сваке године, велики број верника, мештана  и других добронамерника, 28. септембра прославило је патрони празник православне светиње.

Манастирски комплекс „Свети Никита“ налази се на тромеђи села Бањани, Чучер и Горњане на Скопској Црној гори. Окружен је природном и аутентичном сеоском средином, а иза његове трошне дрвене капије и древних камених зидина царује чисти узвишени мир, ванвременски простор и прекрасан архитектонски и ликовни израз.

Кроз векове, ово оправославно светилиште било је и остало прибежиште и понос становника овог краја, место где се опевало венчање, крштење, покој душе, а у тешким годинама турског ропства стожер очувања православља, језика  и идентитета.

Још у 11. веку на овом месту  је постојао храм. Подигао га је цар Василије Други у знак афирмације византијске власти. У 12. веку услед ратних похода светиња је страдала, док је своје обнављање доживела крајем 13. века.

Српска средњовековна држава под вођством краља Милутина, ширила је своје границе у Македонији са циљем да избије не Егејско море. Да би зауставио његов даљи продор и да би ублажио тешку ситуацију у којој се нашло византијско царство, цар Андроник Други Палеолог је одлучио да се са њим  нагоди. Понудио му је споразум о миру и своју малолетну кћер Симониду за супругу, притом дајуђи му територије Полога, Овчјег поља, Скопља, Штипа, Дебра и Кичева.

Од женидбе 1299. године краљ Милутин почиње са обимном градитељском делатношћу и постаје један од највеђих ктирора средњег века. На обнављању манстира „Свети Никита“ радило се 1307. и 1308. а животопис је урађен после 1320. године.

У првим деценијама 14. века обновљена црква у својој основи има уписан крст са једном куполом која се подупире на четири стуба са улазима на јужној и западној страни. Фасаде су вишебојне, богато украшене орнаментима и изграђене од камена и опеке. Велику културну вредност има и унутрашње украшавање цркве, фрескоживопис. Аутори ових фресака су познати зографи Михајло и Еутихиј чији се потписи могу наћи и у многим другим црквама, као, на пример, у „Светој Богородици“ - данашња „Св. Климент“ у Охриду. Михајло и Еутихиј су осликали Светог Никиту у његовој природној величини у најзрелијим годинама. Представили су га као ратника и доделили му истакнуто место на северном зиду, а вредније композиције су „Свадба у Кани Галилејској“, „Протеривање трговаца из храма“, „Тајна вечера“, „Недремано око“, „Оплакивање“.

Под најездом Османлија и њиховим освајањем  скопске области 1392. године наступили су тешки дани за овај манастир. Већи део фресака је оштећен па су 1484. осликане нове, а о овој обнови постоји запис изнад јужних врата који гласи: „Обнови се сеј божествени храм светаго Велика мученика Христова Никите...В лето 1484.“

Крајем 16. и 17. века на јужној страни дозидан је параклис посвећен  Јовану Претечи, а током 19. века изграђени су конаци и други помоћни објекти. Важно је споменути још и то да се за историју овог манастира везују две повеље: прву је сачувао византијски цар Михаило Девети (син Андроника Другог). У њој се каже да се издаје на молбу краља Милутина као потврда да оба цара одобравају даровну повељу краља Милутина. Касније, краљ Милутин издаје другу повељу која није сачувана. У њој је стајало да су приходи манастира „Свети Никита“ намењени за издржавање монаха у Хиландарском пиргу. Да би све било како је писало у повељи, краљ Милутин је за време обнове манастиру приложио три цркве: св. Богородицу, Св. Јована Крститеља и св. Николу. Око 1308. приложио је и села Добри дол, Кучково, Блаце и друга села у скопском, гостиварском и тетовском крају.

Већи део мештана околних села, данас, на жалост,  незна много историјских појединости о овој као и другим бројним светињама на Скопској црној гори. Но, углавном, знају ко је ктитор, каква је вредност овог православног храма и какав је његов значај. И, спремни су увек да говоре о ономе што знају. Један од наших саговорника мештанин Велимир Писљевић каже да „је овај манастир стожер и чувар православља на овим просторима“.

- На данашњи дан су од вајкада овде  долазили наши преци.  Данас, ето,  долазимо и ми. Славу слави цело село, онако како је било и пре двеста, триста година, а тако ће бити и даље докле год постоје наша поколења. Ова традиција се преноси, ми одрастамо с њом и знамо како да је негујемо и чувамо, усхићено каже Писаљевић.

Да је тако потврђује и Анђелина Качаниклић родом из суседног села Бразда. „Редовно  долазим овде на овај дан. Преко четрдесет година живим у Шведској, супруг ми је из суседног  Чучера. Још као деца посећивали смо све манастире по Скопској црној гори, па и овај. Увек желимо да се вратимо овде, да запалимо  свећу за здравље и покој душа преминулих. Овде се сретнемо са пријатељима, рођацима...“

На оваквим и сличним скуповима може се приметити, али доживети сва здрава животна филозофија, широка душа и гостопримљивост која карактерише сељане овог краја. Док је манастирски свештеник ломио колаче са домаћинима који су мало одоцнили, они мештани који су до Крстовдана (27. септембра) и данашњег Светог Никите (28. септембра) обрали винограде и баште, рано „намирили“ стоку и чељад и подранили у манастир, многи заиграше и запеваше позивајући на целодневно славље „у гостима“ доле у својим кућама.