23. јун 2010.

Између планина Ниџе, Козјака, Селечка и Дрен, на крајњем југу Македоније, у долини Црне реке простире се Мариовска котлина. У зависности од града према којем гравитира, Мариово је подељено на три дела - битољско, прилепско и тиквешко.
Посета битољском Мариову и општини Новаци за путника намерника је права авантура, али и уживање у нетакнутој природи, познатом мариовском гостопримству људи тог краја, сиру, и риби из Црне и Градешке реке.
Централно село у овом крају - Старавина, удаљено је од Битоља око 50 км, а недалеко од њега налази се и највеће село Градешница, место где је, по предању рођен Итар Пејо, један од најпознатијих ликова из македонских народних прича, о којем је писао Стале Попов. У Градешници тренутно живи тек око 50-так, углавном старијих мештана. Много је оних који су одавде отишли у градове и далеке европске метрополе. Ма где да се налазили, где год да су се скрасили, у родни крај, кажу мештани, углавном се, макар и на кратко, врате за Илинден. А, сада овом приликом, о тим празничним враћањима у завичај причали смо са домаћинима у фамилији Димета Зулумовског  у Градешници.

Кажу, о историји овог краја може се доста сазнати на основу цркава и манастира од којих неке датирају и из 15. века. Једна од најстаријих је, како сведоче, црква "Св. Димитрија", која датира „из времена Цара Душана, када су и Мариово и Градешница били под његовом влашћу". Сељани сведоче да је „изнад врата западне стране цркве до недавно стајао запис:" За здравље Крсте Влучевић и успомену". Пре извесног времена археолози македонског Завода за Заштиту споменика „ту су нешто радили", на цркви и натпис је, кажу мештани, „том приликом замалтерисан".

-Црква је грађена од камена и малтера и покривена каменим плочама. Манастир Чебран са црквом Св. Димитрија имао је у свом поседу на имању воденице са 12 воденичарских камена, много стоке, велике површине шума и пашњака и школу за свештенике. Према писаним документима 1870. манастир и све цркве у селима Градешница, Старавина, Зовић, Будимерци и Груништа припале су под јурисдикцију грчке патријаршије, кажу стари сељани.

Сваки историјски период оставио је на овом граничном појасу своје сурове трагове. Посебно ратне. У Градешници је то видљиво, буквално на сваком кораку. Сведоче о томе остаци војничке опреме, шлемови разних војсци, са обе стране фронта који се баш ту протезао, корозијом нагризле чауре...од пешадијске муниције, али и митраљеских па и топовских пројектила...
- За време Првог светског рата, многе цркве и куће у Градешници срушене су до темеља. Но, сељани су их поново подизали и обновљали. Тако је и црква "Св. Николе" из 19. века, „трудом и о трошку сељана", поново саграђена 1923. године, како је записано, „У време владавине Краља Александра првог Карађорђевића, 1927. године иконстас у цркви сликао је Коста Николић са синовима Јаћимом и Теодосијем". Према истим подацима, потврђеним у поменутом запису, „цркву је исте године осветио битољски епископ г. Јосиф", кажу сељани.

Они тврде да постоје подаци по којима је потврђено да је у цркви "Св. Никола", у Градешници било сачувано неколико старих књига из 19. века као што су књига „Часлав" писана на грчком језику и књига "Различно поучение" на старословенском јазику из 1894. године, али и једна књига стара више од 350 година". Стари мештани Градешнице су говорили да је у цркви, у другој половини 19. века „била организована и школа у којој се настава одвијала на грчком језику..."

Мара
Становништво овог пограничног подручја на самом југу Македоније, „одкако се зна", још од Турског доба, овде се бавило земљорадњом и сточарством. Своје производе сељани су тада углавном пласирали на пијаци у Битољу. Од 1888. године, када је изграђена железничка пруга Београд - Скопље – Солун, Мариовци су своје производе „извозили" и за Солун, а слали су и у друге градове тадашње Отоманске империје.
Уз нескривени понос, домаћини у Градешници ће истаћи да је – „посебна част боравити у месту које је још у 15. и 16. веку, иако под турском влашћу, имало посебан статус-без бегова и без зулума. Турски султани су, према предању, поштовали жељу султаније Маре, да њен родни крај поштеде зулума, па су житељи њој у захвалност, свој крај назвали - Марин крај, или - Мариово.