03.јун 2011.

Питам се, да ли сам ја уопште компетентна да било шта пишем, или кажем на тему политике и актуелних избора у Македонији? Ако ми је нешто било мрско, то је била та „компетемтност" или лакоћа са којом људи на овим просторима дају себи за право да коментаришу сваку тему као да су врхунски стручњаци. Свезналице. За сваку област, а за политику понајвише.

Данас је мало оних који, неки облик интеракције, ил дружења, разговора, не преокрену ило не заврше на тему партије, политика. То се, нарочито у последњих неколико година, скоро и подразумева. Где сви све знају. Што је мања реално познавање ситуације или области о којој се „полемише", то су људи причљивији и „компетентнији" за коментаре.

Годинама уназад, често сам знала овакве дискусије да прекинем парадоксалном интервенцијом, или питањем: Да ли си изашао на гласање? Најчешће је одговор био негативан са прилично траљавим образложењем неизласка. Убрзо прекидам свакаву даљу дискусију сматрајући да је безобразно да неко „меље пиљевину" на тему политике, нарочито ако човек из лењости, или инерције није урадио елементарну ствар. Да изађе на изборе и искористи своје гласачко право. По мени, и грађанску обавезу.

Иако уопште не гледам телевизију, избегавам странице у новинама које носе „вести" на тему „актуелни избори 2011." С друге стране пак, то не значи да немам мишљење, нити да се понашам као неко ко живи у шареном балону, далеко од свакодневних догађаја у својој земљи. Не знам готово ништа о предизборној кампањи и актуелним изборним програмом различитих партија, али ћу, као сваке године, изаћи на гласање. То сматрам својом обавезом. Још увек мислим да је то моја грађанска дужност.

Подећам и своје пријатеље на ту обавезу. То радим након што сам, пре много година, у својој изборној јединици, на избирачком списку видела име своје покојне мајке која је отишла са овог света још далеке 1994. И упитала се, шта се, сада и овде, дешава? А на избирачком списку је била још неколико година након смрти. Иако, избирачка јединица где гласа моја породица није у неком забитом селу, већ живимо у центру главног града Македоније. Мислим се, ако је могуће да се овде деси оваква ствар, како ли је у унутрашњости земље?

Свих ових година, ја јесам свесна да је то мој гласачки листић, да припада само мени и да ја имам гласачко право да на њему заокружим или изнесем своје мишљење. Не желим да својом инертношћу, или незаинтересираношћу, оставим свој листић било коме. Тако је од моје 18-те године до данас. Нисам пропустила ниједне изборе. Нећу ни ове.

И поред мог великог напора да се не оптерећујем и да не улазим у дубљу анализу, разумевање празних прича, и поред мог великог напора да на све могуће начине избегнем садржаје из којих је исписан сваки смисао и који немају тежину, и поред мог напора да не слушам политичаре који се међусобно „суочавају" користећи ружне увреде, неукусне пецке, паланечке форе, погрдне речи, пљување где нема елементарне етике и минимум коректности, већ се све своди на јефтино вређање, ја ипак, бар индиректно, долазим у контакт са потенцијалним кандидатима.

Ако ништа друго, док возим бицикл кроз град срећем много реклама и са билборда ме сусрећу слике и слогани различитих ликова наше политичке сцене. Сретнем их и кад ми неко од партијских војника позвони на вратима. Када случајно налетим на масу људи који су закрчили саобраћај спремна за митинг.

Али, шта политичари мени (па и свима нама) поручују? Имају ли њихове поруке вредност? И, још важније, како сам дошла до стадијума да не желим да слушам и читам политичаре и оно што они имају да кажу? Да, мислим да је бављење политиком, чак и ако има само информативну сврху за мене тешка будалаштина...

Како сам дошла до тог стадијума да мислим да је за мене то изгубљено време? Како речи неких људи изгубе своју тежину? Како су њихове речи, за мене, постале потпуно безвредне? Мислим да у овом ставу, овој констатацији нисам сама. Да, има нас много који мислимо слично. Људи су изгубили поверење у политичаре и у оно што имају да кажу. То није нека бог зна каква констатација. Ал, годинама слушам „ловачке приче" које су можда и могле да пролазе неко време, неколико година, док су се као Курто и Мурто мењали, можда пар циклуса, ал данас је скоро немогуће продати „ловачку причу" било коме ко је иоле здраворазуман. Па и мени. Јер сви ми који се бар мало нечега сећамо, знамо шта је ко обећао, и колико је тога испунио. Моја би пријатељица адвокат поједноставила ствари и моју опширност свела на свега пар речи: „Лави, од речи до дела много предела".

Сви ми, колико год да смо ван дневно политичких догађаја, и поред онога што говоре „статистички податци" о развоју данас и овде, о нашим бољим данима, о нашој, заједничкој светлијој будућности, итд. можемо да направимо ретроспективу властитог живота. И квалитета истог. Да видимо како живимо сада и овде. И како смо рецимо живели пре, 5, 10, 15 ил више година. Тешко да могу да ме „убеде" да ми је боље. Да живим боље. Мој фрижидер, свакодневно скраћивање потреба, често стављање много тога у фолдер „луксуз ил није неопходно сад", брига хоћу ли имати довољно и дал ћу моћи да подмирим све рачуне и обавезе, све то и још много тога... говоре ми нешто потпуно супротно од онога у шта ме убеђују.

Наравно, ово је само један угао гледања на ствари и на изборе. Сада и овде.

Моје мишљење је да на овим просторима, годинама уназад, експлицитно и имплицитно, политичари широким народним масама поручују само једно. Да је политика прилично уносан бизнис. Да је „бавити се политиком", и ући у партију права ствар. И постати послушан партиски војник. Добар пион. Да је то, онај, добитни тикет. Да је то најбржи и најлакши пут до „успеха". Независно о којој партији говоримо.

А притом, ко ту још помиње некакве идеале, програме, предлоге, промене? Ако их и има, покоји појединац, они се брзо истопе у великој машини за колективно млевење. Партиској машини где су лични интегритет, лично мишљење, ставови, способности, квалитети, вредносни системи потпуно небитни. Годинама видим само једно. Интерес. Наравно, лични пре свега.

Мало сам свих ових година код различитих појединаца видела осећај за заједницу. Да се неком конкретном политичару, што би се рекло, по носу види, да има нешто већи интерес за ширу заједницу. Као да свима дају неки рецепт како „на брзака" да се офајде и обезбеде своју породицу. Ако може, нек буде много. И за праунуке. Што би рекла моја бака, „јој што волим кад видим да је човек домаћин". Да се одговорно, савесно, вредно, поштено односи према средствима која су му дата. И да своју моћ и дато поверење искористи за добробит свих. Част изузетцима, ал њих је стварно премало и они се губе у општој слици. Нит су десница, десница, још мање леви су левица. Незавсно која је од актуелних две партија тренутно на власти, Свих ових година у ушима ми звони само једно: да је улазак у политику добар потез. За добробит властите породице. Светло за излаз из мрака...

Кад сам покушала да нађем посао као професор у основној или средњој школи, што је одавно био мој сан, моја учитељица из школе и младалачких дана ми је кратко и јасно рекла: „Уђи у партију и брзим поступком ћеш добити посао. Сваки други покушај је унапред осуђен на неуспех. Конкурси су намештени и ако немаш „дебелих" веза ништа од твог посла". Моја реакција је била потпуно нескладна и изражавала је у најмању руку зграженост пред овим сазнањем. Јел ово неки виц који ја не разумем? „Ма, не" – рече ми учитељица. „Послушај старијег". Тако ствари стоје сада и овде. Иста сцена се поновила неколико пута. А ја, ја као пала с Марса. Слушам и не могу да верујем.

Мислим се, све док ствари тако стоје сада и овде, ми и не заслужујемо да нам буде боље. Шта нам се догодило у задњих двадесетак година? Који су „механизми" за успех, за запошљавање, и како ствари функционишуу? Дал се посао добија због квалитета, знања, способности?

Поларизација нашег друштва, где су те две велике партије, и оне које ће касније у „пазару" ући са победничком партијом у пакету, та матрица по којој се добијају тендери, послови, завршавају и решавају животна егзистенцијална питања, та убеђеност да је политика она права ствар која ће сва врата отворити, по мени, највећа је штета. За све нас. Ова штетна матрица размишљања је ухватила дубоке корене. И за чије ће ресетирање, или ишчупавање бити потребне године и године. Док се прави вредносни критеријум не врати као једини валидни. Критеријум за вредност, способност, компетентност, стручност.

Ако је то критеријум да се добије и губи посао. Јел то ТАЈ валидни критеријум? Јел књижице отварају и затворају сва врата?

Партиска књижица? Као добитни тикет за брзи и лаки успех? Не, хвала вам. Имам само 21 грам душе и њу нећу никоме продати. Не, хвала. Не играм на ту карту. Не желим.

Све док су ствари тако наопако постављење, ја нећу ни да слушам ни да гледам политичаре.
Што не значи да нећу и ове године изаћи на гласање. Напротив. Моје право припада само мени. И искористићу га. Топло вам препоручујем да се лепо обучете и изађете на гласање.

Што каже моја другарица, док не дође дан кад ћу моћи да гласам за ЧОВЕКА, а не за партију, дотле ћу свесно да излазим на гласање и свесно да поништим свој гласачки листић.

Па чак и ако тако гласате. Изађите. Ћутањем, или неизласком дајемо легитимитет, дајемо дозволу, прећутно кажемо да се слажемо и да нам је овако како јесте добро. А није нам добро.
И то није добра порука. За све нас.

Лавинија Шувака