13. децембар 2010.

За пола века преводилачког рада свој потпис ставила је на десетине капиталних дела руске класичне и савремене књижевности. Мајстор и Маргарита, Фатална јаја и Пасје срце Михаила Булгакова, затим Позив за смртну казну Владимира Набокова и Доктор Живаго Бориса Пастернака само су неки од наслова, а као највећи изазов у преводилачком раду издваја есејистичку прозу Марине Цветајеве.

У својим романима Аквамарин и Превид, као и збирци приповедака Црвена нишка, магнетен прстен, у мањој или већој мери дотиче судбину руских емиграната у Македонији.

Две деценије новинарског рада на Македонском радију, од којих десет последњих на Трећем програму, издваја као најдраже у каријери, а свој живот сматра привилегованим јер груба реалност никада није успела да је одвоји од њених главних склоности и љубави одабраних још у периоду детињства. Поред посла који воли, остварила је и све своје снове као супруга, мајка и бака.

Као што свако уметничко дело носи своју причу, тако и сваки дом говори о својим станарима, њиховој личности, начину и односу према животу. Изузетно богата библиотека на чијим препуним полицама стоје књиге светских класика на неколико језика, дела значајних домаћих аутора, енциклопедије, речници међу којима ретки примерци старији од једног века, израђена писаћа машина и бројне уметничке слике, скулптуре, грамофонске плоче, али и симпатични мачак, говоре о духовној вредности породице Урошевић.

Афирматор руске литературе и језика

Тања Урошевић се преводом уметничке литературе бави још из времена студија књижевности на скопском универзитету. Своје прве преводе савремених руских песника  објављивала је у многим часописима, а касније се определила за прозу.

- Моји преводи су успешни захваљујући томе што не познајем добро само језик (који ми је и матерњи), већ су ми блиски и сав тај живот, култура, историја, обичаји и традиција руског народа. Мој деда је почетком прошлог века из западне Македоније отишао у Русију „на печалбу“, тамо је оформио породицу и добио децу, међу којом је мој отац. И ја сам рођена тамо, од мајке Рускиње, у Бендерију поред Дњестра, у околини Кишињева. Нажалост, талас емиграције после Октобарске револуције који се није био смирио ни уочи Другог светског рата, захватио је и нас. Морали смо да бежимо, а моје детињство обележила су прва сећања на одвајање од родне средине и, у највећем јеку рата  1943. године, долазак у Скопље.

Током оскудних послератних година, у Тањиној породици, много пута, једина храна је била она духовна. Књига је то што их  је увек са сигурношћу окупљало. Уз треперав сјај свеће читало се на глас до дубоко у ноћ. Примерак Пушкинових сабраних дела, стар деведесетак година, штампан у емиграцији, говори о времену очувања традиционалних вредности њене породице, дакле љубави према уметности, пре свега.

- Као гимназијалка упознала сам Владу и почели смо да се дружимо. Уз њега сам одлично савладала и српски језик и добар део живота провела трилингвално. Док су ми родитељи били живи разговарали смо на руском. Ја и Влада и наша кћер Вана служили смо се српским, а македонски, разуме се, увек је био језик моје свакодневне комуникације, мог школовања и мог професионалног опредељења. Видим да се у вашем листу пуно пажње посвећује проблему матерњег језика. Моје искуство потврђује да више матерњих језика може да буде само предност која се негује читањем.

Иначе, као преводилац никада није чекала „наруџбину“ да би превела неку књигу. Увек је сама бирала дело, читала, заљубљивала се у то штиво, па тек онда нудила издавачима.

- Одлично се сећам, као да је данас било, нашег путовања у Париз 1970. године. У једној од две руске књижаре пронашли смо тек објављени роман Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова о коме још нисмо знали ништа. Била сам очарана, заборавила сам на град светлости, све до задњег реда. Превод овог дела сматрам својим великим успехом, нарочито због Булгаковљевог маестралног хумора који произилази из самих огромних могућности руског језика. Био је прави изазов пренети то на македонски, па и на било који други језик. Мислим да ми је одушевљење помогло. Многи наши уважени зналци поверили су ми да су имали утисак да читају на руском, а не превод на македонском језику. Добар превод, дакле,  захтева савршено познавање оба језика, културе, друштвених прилика, идиома, фраза. Уопште, волим све моје преводе, не из самозадовољства, већ зато што се осећам као да су ме сви ти велики аутори прихватили у свој чудесан свет и заувек сродили са својим јунацима. Такав је случај са Мајстором и Маргаритом, такав је и са Идиотом Фјодора Достојевског, и са многим другим делима.

Да је заиста тако сведоче бројна Тањина признања за преводилачки рад, међу којима је и награда „Кирил Пејчиновић“ за животно дело.

Увек уз уметност

Тањина два романа Аквамарин и Превид, као и збирка приповедака Црвена нишка, магнетен прстен на својим страницама носе потресне судбине руских емиграната и једну ширу, нажалост, још увек актуелну тему, принудну откинутост, страдање, понижење, бол услед историјских догађаја.

- Треба добро да познајете оно о чему желите да пишете и то треба да буде ваше и блиско. Судбине руских емиграната обележиле су читаво једно раздобље на овим нашим просторима. Мени је, стицајем околности у детињству, ова проблематика била веома блиска и добро позната. Добар део тих бивших аристократа, индустријалаца, врхунских лекара и професора школованих на царским академијама, оставило је своје трагове и у нашим срединама. Са друге стране, мислим да су моји романи и приповетке природни наставак и производ не само мог васпитања, образовања и интересовања, већ и једне сасвим људске обавезе.

У прилог томе иду и две деценије њеног успешног новинарског и уредничког рада у Културној редакцији Трећег програма Македонског радија.

- Овај посао ми је представљао велико задовољство и дошао је у годинама када сам била довољно радознала да пратим све новине које су се догађале у свету културе последњих деценија двадесетог века и довољно искусна и спремна да презентујем, едуцирам и посебну пажњу посветим пласирању најновијих сазнања из области лингвистике, литературе, сликарства и других уметности, што би се рекло спремна да преносим знање. А када смо већ ту, срећна сам што је и наша кћер Вана одрастала у амбијенту правих уметничких вредности. Све што је одушевљавало мене и Владу преносили смо на њу и давали јој мотив да ствара, могућност да види оригинале, да се сретне са уметницима, била је чест гост у атељеима наших истакнутих уметника, а нису изостајале ни такве посете београдским или неким другим центрима бивше државе. А да не говоримо о путовањима и посетама музејима од њеног најранијег узраста, рецимо у десетој је посетила Лувр. Данас се и она бави сликарством... А љубав према  добром платну, правој музици, лепој писаној речи преносимо и на нашег унука, желећи му да никада у животу не напусти духовно у себи.