Петар Други Петровић Његош (1813–1851) и данас привлачи велику пажњу истраживача живота и дела овог владара и владике, дипломате и песника, државника и филозофа. Поводом 210 година од рођења ловћенског тајновидца, директор крагујевачког Завода за заштиту споменика културе, етнолог и антрополог Ненад Карамијалковић одржао је посве занимљиво предавање у Историјском архиву Шумадије, дајући на увид готово невероватне детаље о једином Његошевом портрету на коме је цетињски митрополит приказан са обележјем које припада искључиво патријарсима – белом панакамилавком са крстом.
Карамијалковић је податке сакупио у Темишвару, од колега Стевана Бугарског и Љубомира Степанова, првим истраживачима јединственог Његошевог портрета око којег су се плеле и љубавне приче и државне интриге, још од 1847, када га је немачки племић и сликар Лудвиг фон Берсудер донео из Беча и окачио на зид свог велелепног замка у Темишвару.
Његошев портрет са белом панакамилавком и данас се налази у власништву Епархије темишварске СПЦ, упркос покушајима црногорских власти да га се домогну после референдума о осамостаљењу 2006. године.
– И пре изласка из заједничке државе са Србијом, у Црној Гори су отворена бројна идентитетска питања иза којих је највећим делом стајала политика дукљанске академије. Говорило се да је српска држава окупирала Црну Гору, а Његошев портрет са белом панакамилавком, капом коју носе само патријарси, постао је један од крунских доказа о старини црногорске цркве и државе која је на основу тога хтела да се домогне имовине Српске православне цркве. Након референдума о независности 2006, нове црногорске власти су нудиле баснословну суму новца, само да откупе портрет. По причи мојих пријатеља и сарадника из Савеза Срба у Румунији, портрет су хтели да однесу на Цетиње и нису питали за цену. Наша страна је одбила све понуде, тако да се Његошев портрет са патријаршијском панакамилавком и данас налази у власништву Темишварске епархије Српске православне цркве – наводи Карамијалковић у разговору за „Политику”.
Дуго се мислило да је аутор Његошевог портрета са белом панакамилавком Лудвиг фон Берсудер, богати немачки племић који је средином 19. века студирао сликарство у Бечу. Савремена истраживања су, међутим, показала да Берсудерово умеће ни издалека није било довољно да се наслика портрет који по уметничким карактеристикама спада у сам врх светске уметности тог доба. Забуну је унело и то што је Његошев портрет управо Берсудер донео у Темишвар, када се вратио са студија 1847.
– Стручњаци Банатског музеја ликовне уметности у Темишвару су пре двадесетак година утврдили да Његошев портрет са белом панакамилавком није могао насликати Берсудер, већ неки много вештији мајстор кичице. Ипак, иако се претпоставља да је дело настало у Бечу, аутор је до данас остао непознат. То је још једна енигма која прати причу о Његошевом портрету са белом панакамилавком, чији се репринт нашао на нашој новчаници од 20 динара – подсећа наш саговорник.
По упокојењу авантуристе и боема Берсудера, који се никад није женио, Његошев портрет са белом панакамилавком наследила је његова љубавница Гизела Шнајдер. После Берсудерове смрти, родила се велика љубав између ове немачке госпођице и удовца Ђорђа Звекића, потомка угледне и богате српске породице из Темишвара. Проблем је био у томе што је до ушију заљубљени Звекић био и протођакон Саборне цркве у Темишвару, због чега наша црква није могла да одобри њихов брак.
– Можемо само да замислимо колико је Звекић био заљубљен у Гизелу Шнајдер када је због брака с њом напустио црквену службу и прешао у католичанство. Након смрти супруге, тужни Звекић се покајао и вратио у православље, са одобрењем наше цркве којој је у знак захвалности поклонио Његошев портрет са белом панакамилавком. Портрет се сада чува у Збирци црквене уметности у Владичанском двору Темишварске епархије СПЦ – каже Карамијалковић, наводећи да се седиште наше епархије у Темишвару налази на Тргу уједињења, који се до 1918. године звао Српски трг.
Његошев портрет са белом панакамилавком, величине 125 са 95 центиметара, један је од два који су насликани уљаним бојама. Други је настао у Трсту и налази се у приватној колекцији једне београдске породице, али на свим портретима, када је био у владичанској одори, Његош је приказан са црном владичанском камилавком, баш као и на најпознатијем портрету Јозефа Томница из 1837.
Његош се завладачио 1833. године у Петрограду, када је хиротонисан за митрополита. Откуд онда на портрету са белом патријаршијском панакамилавком?
– У време Османског царства, после укидања Пећке патријаршије 1766. године, од наше цркве остале су само Цетињска и Карловачка митрополија, будући да су њихове територије физички биле недоступне Турцима. Цетињска је деловала у слободној Црној Гори, а Карловачка у Аустријском царству, с тим да је Цетињска митрополија, као наследница Зетске епархије коју је Свети Сава основао у 13. веку, била пет векова старија. Иако су фактички деловале самостално, обе митрополије су, свака на свој начин, тежиле обнови Пећке патријаршије, истовремено чувајући идентитет Српске православне цркве која се поново ујединила после Првог светског рата, 1920. године. Његош јесте носио белу панакамилавку у своје време, али се никад није декларисао као патријарх, док су се карловачки митрополити потписивали као патријарси, али никад нису носили белу панакамилавку – објашњава Карамијалковић.
С почетка изградње контроверзног Његошевог маузолеја на Ловћену 1974. године, када су комунисти уклонили Његошеву капелу, стручњацима је било дозвољено свега неколико сати током једног дана да изврше остеолошке и антрополошке анализе посмртних остатака. На основу дужине бутне кости, утврђено је да је Његош био висок између 191 и 194 центиметра. Песнички горостас, писац „Луче микрокозме” и „Горског вијенца”, сасвим извесно је у своје време многима изгледао као прави горостас, будући да је просечна висина мушкараца у Европи средином 19. века била свега око 165 центиметара.
Приликом испитивања уочена је и велика девијација на лобањи, на чеоној кости изнад леве обрве. Говорило се да је ожиљак настао од ударца сабљом, а Његошев биограф и пријатељ Милорад Медаковић је записао да је владику Рада, како је Његоша звао народ, још као дечака од пет година ударила мазга.
И мозак „најмудрије српске главе”, како песма каже, имао је фасцинантне размере: био је тежак 1.995 грама и за око пола килограма тежи од мозга Алберта Ајнштајна.
ПОЛИТИКА
