22. децембар 2016.

Година 2016. се на свом завршетку добро потрудила да нам покаже да је ово крај света каквог познајемо. Убиство руског амбасадора Карлова пред очима камера у Анкари, масакр на божићном вашару у Берлину, пуцњи у Цириху, све то за пар сати истог дана. Историја се уситнила, није потребно за догађаје који су обележили један период чекати деценију или годину. Сад се такве ствари дешавају пре него што се сличне забораве.

Свет се повија под тероризмом. Осврћемо се на сваки камион, загледамо у сваког са торбом у рукама. Свако је могући извршилац, сви смо мете. Атентатор у Анкари је имао тек 22 године. Није ни бежао. Остао је поред тела руског амбасадора којем је одузео живот. А његов сопствени му и није био битан, важна је идеја због које је Карлова упуцао с леђа. Усмртио је представника земље која је, по његовом мишљењу, крива за то што је сиријски Алеп ушао у предворје пакла.

Русија плаћа цену што је поново постала планетарна сила која се пита и која учествује у креирању политичке мапе света. Јер сада, шта год урадила, за једне ће то бити "ослобађање", за друге "поробљавање".

Убиство амбасадора такве земље каква је Русија данас, и то у Турској, која и сама пролази кроз национално и верско преиспитивање, увек отвара питање ко стоји иза руке која је држала пиштољ. Да ли Америка, да ли они који хоће расплет кризе у Сирији на свој начин, можда неко коме договор Москве и Анкаре није добродошао... Дугачка је листа.

А опет, шта ако је то био само индивидуални, самоубилачки акт руковођен идејом освете и исламизма. Ко је онда крив, ко је први напао, чија идеологија пре води у смрт?

Круг се затворио, терор нас је окружио. Државни или индивидуални, мртвима је свеједно.

Небојша Станковић (Вечерње новости)