10. март 2012.

Ту пре неки дан упокојили су се наши Снежана Стантич и Радивоје Илић. Испраћени су на вечни починак од најближих и пријатеља из српских асоцијација којима су припадали. Тихо, без много церемоније, испраћени су, за последњи пут, далеко од своје родне средине у новој домовини.

Многи од пријатеља, па чак и блиских сарадника укокојених, тек накнадно су, чак и са прекором реаговали зашто нису обавештени, зашто су са закашњењем сазнали тужну вест – „дошли би и коју реч прозборили у последњем поздраву“.

Један од њих је и Шпиро Секуловић који накнадно али с поводом подсећа да је Радивоје Илић, (рођен 1939.) своју младост провео у војној академији у Рајловцу, где је стекао војно образовање и оспособљење оружара на борбеним авионима. .. После завршене школе службовао је у неколико гарнизона, међу осталима и на војном аеродрому Петровац код Скопља.

- Његовим доласком у Македонију, упознао сам Радета и у њему стеко изврсног другара, пријатеља, сећа се Секуловић, који истиче своја сазнања да је у то комунистичко време, због чињенице да му је брат био свештеник, осујећен у напредовању и оспособљавању за пилота. Но, остао је веран свом позиву и војничкој обавези. До пензионисања, дисциплиновано, тачно и одговорно.

Поред редовне војне службе успео је да дипломира историју на Вишој педагошкој школи, био је активан у спортским активностима посебно у одбојкашкој екипи своје јединице...

Од првих дана активности Српске заједнице у Скопљу био је укључен у активности, али тихо, ненаметиљво, помажући на омасовљењу и у хуманиртарном раду, посебно у акцијама помоћи избеглим Србима са Косова и Метохије за време НАТО бомбардовања Србије.

Каква је само то слика реалности била. Тиха скромна сахрана Радивоја, којег нисам дуго познавао, али, и за то време стекао сам старијег пријатеља. Долазио је у Спону, интересовао се о свим активностима, тако са стране, тихо без превише наметања, сугерисања, који је на претек од наших људи, било позваних, или оних других који нам долазе често у класичном доконашењу. Заједно смо путовали на устоличењу Патријарха Иринеја у српској светињи Пећкој патријаршији на Косову и Метохији. Импоновала је та његова сталоженост, скромност, А био је нанаметљив и када је тражио по коју информацију. Изненада се угасио, а био је ту буквално до пре неки дан. Није се на том кршном човеку примећивала било каква бољка, а понајмање та најтежа... И, испраћен је на погребу, без свештеника, са тек неколико чланова продице и пријатеља. Са неколико реченица последњи поздрав упутио је - Бора Ристић, подсећа се Милутин Станчић.

- Био је увек војнички прецизан и тачан, и, био је увек ту ненаметљиво присутан, за подршку увек када су се тражила већа права за нас Србе и кад се указиво на значај образовања на српском и бринуло о меморијалима у Македонији, подсетио је Ристић.

А она констатација о неинформисаности Срба ове на овим просторима, ето, очитује се и на на овим примерима тужним поводом. Нигде читуље, умрлице упојкојених...Каква ли само судбина затиче наше људе.

Снежана Нена Стантич је рођена у Нишу. Основну школу и гимназију Светозар Марковић као и Електротехнички факултет завршила је у родном граду. Међу својим Нишлијама запамћена је као свестрана ученица, кошаркашица у тадашњем средњошколском женском клубу Манекен који је ушао у анале женске кошарке у Нишу, а пре свега као верна и поштована другарица.

Своја сећања на Нену Стантич евоцира њена другарица из средњошколских дана и дугогодишња пријатељица и суграђанка, а живот је хтео и дугогодишња пријатељица  из Скопља - Зорка Масин.

„Снежана је у нашој средини, дакле у Скопљу, запамћена и као врло активна чланица и у једном мандату као потпредседница Удружења жена Српкиња у Македонији.

Иако нарушеног здравља ишла је на најтеже задатке. Приликом распада Југославије и доласка првих избеглица из Босне и Херцеговине радила је на прихватању избеглица и помагала и посредовала око доспевања хуманитарне помоћи из Србије која је била намењена овим људима. И приликом бомбардовања Србије 1999. такође је предњачила у помагању избеглим српским породицама са Косова и Метохије. Ангажовала и своје пријатеље у прикупљању помоћи и учествовала личним средствима.

Велики допринос Снежане Нене Стантич бележи се и у њеним активностима око оснивања дома за децу са посебним потребама у селу Воклову (Швајцарска НВО Галилеј), око помоћи породице Шарић из Ораховца, помагању и охрабривању самохраних мајки, болесних и немоћних...

Међу домаћим женским невладиним организацијама Снежана је запамћена и као представница на Балканској конференцији жена у Истанбулу 2002, где је представила жене Македоније и активно учествовала на скупу.

Породица, пријатељи, сарадници, колеге, комшије, суграђани памтиће је као изузетну особу пуну позитивне енергије, пожртвованости, речи охрабрења, као особу која је за време свога живота дала свој максимум и на приватном, професионалном, а пре свега на људском плану, подсећа Зорка Масин.

Кроз ове тужне поводе подсећањем на трагове тих скромних, часних људи који су овоземаљски пут окончали у новој средини, сада и новој држави, далеко од завичаја, с поводом ваља поновити по ко зна који пут на значај праве информације, макар била и о нечијем крају, макар била и о људима који нису ни на каквим фунцијама и у било каквој политици...

У.П.