24. јануар 2018.

Тин Ујевић две своје књиге, “Лелек Себра” из 1920. и “Колајну” из 1926. написао је на српској екавици, ћирилицом, и издао код београдског издавача С. Б. Цвијановића. Писане су највећим делом у Паризу 1916-1919. где је Ујевић живео, на српској екавици – како сам тврди – из политичких и идеалистичких разлога.

У изворној замисли, требала је то бити једна књига, али издавач, није имао довољно новца за једно издање, па је подeљена у два дела. Обе су књиге дочеканe похвалама, што је Ујевића и привукло да се пресели у Београд.

Књиге је 2004. поново објавила београдска Чигоја штампа. Приређивач и писац поговора “Париске године Тина Ујевића” био је Леон Којен. Којен показује да је Ујевићево опредељење за екавицу у "Лелеку себра" и "Колајни" било ствар естетичког избора а не, како се често тврдило, само израз политичког и културног југословенства младог Ујевића.

Аугустин Тин Ујевић био је један од највећих хрватских и југословенских песника. Рођен је у Вргорцу (Имотски), а филозофију студира у Загребу, Београду и Паризу. Пре Првог светског рата млади Тин био је политички активан у редовима револуционарне омладине, која је у то време била изразито југословенски оријентисана.

Зато су Ујевићеве литературне преокупације у том времену носиле у себи печат његовог прогресивног национализма, чији је израз, поред осталог, било и његово студирање у Београду.

О Тиновој поезији знаковито је указивање Милана Богдановића да се "у Ујевићеве стихове силази као у катакомбе." Постоји и једно занимљиво Винаверово сведочанство да је Ујевић, у клубу хотела Москва, цео један дан ћутао и проговорио је тек сат попоноћи рекавши да је ћутао из жалости, јер тог су дана погубили Аписа.

Из Београда је Тин протеран уз полицијски налог, што је Пјер Крижанић овековечио карикатуром. Умире у Загребу. У беди.

РУСИЈИ РУСИЈА

Мајко свом племену какву ја сам снио
у бујне вечери и предзорја врућа,
владај нашим грчем, крвава Русијо,
царуј душом нашом, Велика Будућа;

јер ако се руши камен са камена,
и ако твој дворац понире стубоком,
још се чува жижак светога пламена,
као бисер тајне, у срцу дубоком.

И синовске очи које јур видјеше
пожар царске Москве и огромне распе,
храбро проматрају гдје се у прах креше
креч твојих палата над гримиз-Хидаспе;

и гдје крилом огња ударене круне
пропадају у мрак крвавога блата,
и гдје славу царства, сада царство буне,
црвена и црна, помрчина хвата.

Али прасак бакље или звијезда кријеса,
и сва ова магла, и сва ова тама,
тешко да ће скрити висока небеса
још бескрајно чиста над тим могилама;

сутоне, и јутра препуна уздања,
жамор млада лисја, росу водоскока,
и светиње зора и пеане грања,
и сву пашу нашег очараног ока.

- Умрла си данас. Но ускрсну опет
као онај лабуд Глобуса на Крсту
што, попљуван, стучен, израњен и пропет,
чува тајну чуда у божанском прсту,

невина за наду других покољења,
за сутрашње твоје златне Петрограде,
гдје у складу пјесме дивљи громор јења
што, на ужас свијету, сазда Барикаде.

Васиона мајко густих покрајина,
твоје срце жарко грије цијелу земљу,
у човјеку сваком има родна сина
анђео Славенства у старинском Кремљу;

али ништа славно, ништа тако моћно
од Истока рујна до рујна Запада,
као, и у вријеме сутонско и ноћно,
пробуђена свјесна и исконска Нада.

Јер ако су многи побједници пали,
и ако су зашли цари што владаше,
благо оној сјенци што је људство жали,
благо тој авети ком се кривци плаше;

и јер више него ријечи и срицања,
и јер више него једнодневни жамор,
један кратки натпис вјековно озвања
достојно усјечен у бесмртни мрамор.

Не сувишна плача за блаженим одром
(мојих тајних суза вишњи бог је јемац),
но молитва срца овом Своду модром:
уздах, клетву тежак: Славен није Нијемац!

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,
чувај своју бакљу за луч Нараштаја;
буди добра мајка, што си тужна жена,
слушај кратки вапај наших свих вапаја:

Мајко свом Племену какву ја сам снио
у бујне вечери и предзорја врућа,
владај нашим грчем, крвава Русијо,
царуј душом нашом, Велика Будућа,

јер ако се руши камен са камена,
и ако твој дворац понире стубоком,
још се чува жижак светога пламена,
као бисер тајне у срцу дубоком.

приредио Дејан Силјановски