27. септембар 2017.

Аутор романа „Двадесет први“ Томислав Османли пред књижевну радионицу Споне, новог циклуса којим се отвара обрада дела македонских аутора преведених на српски језик, (29. септембар, 20,00 часова Кафе књижара „Три“, ул. Аминта Трећи (Лењинова) број 33 у Скопљу – модератор Милутин Станчић), истиче да је “у критичком читалачком суду важно прихватити критику”.

- Врлина је да кажеш и признаш, да, то “нисам имао на уму”. И знате, легитомно је да се критикује. Знам, некоме се то не допада. Један аспекат, некоме је једно и друго, све треба ставити на сто, зато је и важно све ово, што Спона ради, да се обрађују аутори, да се чита, гледа, дубље анализира, сагледава...

- Једна црта посебне необичности је она вечита дилема, да ли су писци спремни да чују изворно читалачко сагледавање своје књиге, или је аутор све “рекао” у роману?

- Нема ту неке посебне дилеме, гро аутора не би учествовало у живом дискурсу. Ја, ето, волим да се разговара о делу, хоћу критику, разговоре, сагледавања, критички чин. Интресује ме разлиличито мишљење: Али знам, има аутора који не желе да говоре о свом делу, сматрајући да је стваралаштвом све завршеено.

А сами раззговор је једна врста идејке, која инспирише, мотив који аутор можда није ни имао, јер се тада и нешто ново открије, од мојих читалаца, и то је нешто веома лепо.

Неко то доживљава на други начин.

- Професорка Јадранка Вкладова је говорила да се одваја дело од аутора?

- Јесте то је стара изрека, наследи се чак и нека врста разочарења, из свакаквог аспекта, слојеви личности, личност се издвоји од дела. То је стара изрека дискурс. Каже се да је рецимо велики реалист, аутор Људске комедије Оноре де Балзак, кроз своје романе давао најбољу критику грађанског друштва, и да су то социјалисти говорили, а само даровити аутор уме да их интерпретира.

У конципирању романа „Двадест први“ („Блесок“, Скопље), у преводу с македонског на српски језик Зорана Ж. Пауновића, (“Дерета”, Београд), како наводи Османли, желео је “да се прича одвија као да се, на прагу нове ере, време саплело у ходу, те је потом стало неправилно тећи: час убрзано, час успорено, чак и супротном смеру, враћајући нам нову будућност у неку заборављену прошлост”.

- Попут неког поквареног карусела историје на који смо (п)остављени - који се час споро, час махнито стане кретати, потом стаје, враћа се - као у парадоксалном рингишпилу на коме никако није досадно, али и нигде није сигурно...

Тај парадоксални ток радње догађа се широм света, почев од Македоније па све до Америке, па поново у овим крајевима, одмах затим у Авганистану... у старим и једва знаним охридским црквама, на неким врло знаним њујоршким локацијама, у виртуелном простору бечког хотела „Сахер”, у Вашингтону код Пентагона, близу Беле куће, на Арлингтонском гробљу; у илузорном простору предратне скопске кафане сумњиве репутације и звучног имена „Океан”; у тајанственим подземним тунелима који се од охридског старог града Вароши простиру ка бољем месту за живот, у лагумима под Паризом, у Парамарибу необичне престонице државе Суринам на атлантској обали Јужне Америке, у дервишким текијама Македоније...

у Скопљу за време ратног сукоба с почетка овог века и у Њујорку за време терористичких напада септембру 2001. Подједнако и истовремено на Истоку и на Западу, у збиљи и у фикцији, у садашњости и у различито оживљеној прошлости, у рату и у миру који наликује на рат... и коначно у узалудној, премда не и безнадежној потрази за неким временима, добрим за све нас, збијеним у сам почетак новог, двадесет и првог века.

У тај и такав наративни ток овог романа. наводи Томислав Османли, уплетене су 33 књижевне личности, 33 фиктивна и историјска лика, који би да представљају живе особе али и сени, ускомешане динамичном и надам се узбудљивом нарацијом која открива необични, апсурдни, фиктивни, неизвесни профил времена у ком живимо.“
М.С.