15. октобар 2017.

Иако рехабилитован и поново враћен на заслужено место знаменитих људи из наше прошлости, дело Драгише Васића и даље је у запећку.

У своју едицију Отргнуто од заборава, издавачка кућа Порталибрис најпре је уврстила важан историографски спис: „Деветстотрећа“. А онда су на ред дошла Васићева књижевна остварења – роман „Црвене магле“ и „Приповетке“.

Невероватно је да тако вредан, квалитетан књижевни опус све ове године бива игнорисан, заборављен. Без сумње ће свако док буде читао ова дела помислити колико је жалосно што такав писац није добио поштовање које заслужује и што је публика била ускраћена да ужива у изузетно снажним, врхунским делима наше књижевности.

“Деветстотрећа“ представља историографски приказ једног од најзначајнијих потреса у нашој историји. Иако се о томе сада доста зна, непроценљиво је вредна прича коју доноси Васић као савременик, историчар, познавалац међународних односа. У тој књизи доступне су информације којих нема на другим местима, имена и ситуације којима се можда и није придавао велики значај, али чији је утицај баш Васић истакао.

Он уноси у то дело и своју субјективну визуру која пластично дочарава дух времена, прилике, расположење међу људима – а све то нико не би могао боље да прикаже од особе која добро познаје свој народ, менталитет, и претходне историјске турбуленције.

Васићеве „Приповетке“, с друге стране, сликају читав један свет, живот на нашим просторима у време пред, током и након Првог светског рата, свет трговаца, војника, ђака, који не познајемо јер га готово сви други писци (и филмаџје) мењају, појачавају, идеализују, а Васић се држи истине. Међутим у средишту су људи, исти онакви какви су некад били и какви су данас, необични појединци са својим идеалистичким, лукавим, искривљеним или снажно емотивним погледом на свет: Ресимић добошар, трговачки син Илија Васић, мала рођака Светлана, рековалесценти у рату, пијани, очајни војници... И кроз те упечатљиве јунаке Васић заправо говори о дубоким истинама света и живота, о пролазности, о успоменама, о идеалима, једноставности свакодневице.

„Ето, хоћу да ти кажем да живот није оно што смо ми мислили.“( „У гостима“)

Заборављено дело Драгише Васића: „Црвене магле“ садржи елементе романа тока свести, представља психолошко дело у маниру Достојевског и сведочанство о томе како су млади војници доживели Први светски рат док су их родитељи бодрили да се боре, а веренице их чекале у стрепњи . Могуће је да је овај Васићев роман био један од извора идеја и специфичних углова посматрања проблематике рата и за Добрицу Ћосића који се у „Коренима“ и „Времену смрти“ бави истом темом, и то мајсторски користећи унутрашњи монолог јунака, баш као и Васић.

У „Црвеним маглама“ он кроз ликове преиспитује ону апсолутну спремност на жртву за домовину, као и питање поштовања и чврсте љубави према жени, или вереници у тренуцима јаких емоционалних ратних ломова.

То је први роман у нашој традицији који говори о јунаку који себе рањава да би избегао рат и бива прогоњен савешћу због гнусне лажи, и о његовом пријатељу - јуноши који не може да се скраси уз своју чедну вереницу, те је лажно окривјује за неверство. У роману су присутни врло јаки , необични женски ликови, који представљају рано књижевно одвајање од постојећег идеала и неке уобичајене представе жене у нашој књижевности.

Васић осликава и смену патријархалног друштвеног модела, новим, модерним, а тај прелом посебно се дешава у свести управо те младе генерације која, тек изашавши из ратова за ослобођење, мора да учествује у новом ратном ужасу.

Овај роман бави се проблематиком “злочина и казне“ на српски начин, питањем одрживости наших вековних светиња - спремности на страдање за домовину и безусловне верност жени која чека ратника.

Дела Драгише Васића, када их читамо данас, буде чуђење, одушевљење и питање – Како је једна књижевност саму себе лишила оваквог блага? Па, ипак, никада није касно за повратак запостављеним, а вредним и надасве квалитетним и занимљивим писцима и делима. Порталибрис реиздањима Васићевих књижевних остварења враћа публици и културној баштини неправедно отргнуту вредност, а самом Драгиши Васићу улогу важног писца коју он неоспорно заслужује.

Драгиша Васић био је српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба. По избијању Другог светског рата придружује се организацији пуковника Драже Михаиловића.

Објавио је један роман („Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака („Утуљена кандила“, 1922, „Витло и друге приче“, 1924. и „Пад са грађевине“, 1932). Био је кум великом хрватском писцу Мирославу Крлежи.

Д.С.