Никола је, по завршеној основној школи и гимназији, покушао да упише Војну академију; није био примљен због малог обима груди. Након тога, уписао је Београдску богословију.

Био је изванредан ученик који је читао и преко програма – богословска и философска дела, али и Његоша, Достојевског, Пушкина,Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Дантеа, Волтера, Ничеа, Маркса, списе индијске религије... По завршеној богословији отишао је у учитеље; а кад се указала прилика, добивши државну стипендију, Никола је кренуо у Берн, уписавши тамошњи универзитет. У Берну је докторирао из теологије и историје. По повратку у отаџбину, био је предавач Београдске богословије. Замонашио се 20.12.1909. године, након теже болести и узео монашко име – Николај, по својој крсној слави, Св. Николају Чудотворцу.

Одмах потом, Митрополит српски Димитрије послао га је на школовање у матушку Русију, која га је запленила својом христоликошћу. Вративши се из Русије, Николај почиње да проповеда по београдским црквама и одушевљава не само народ, него и интелектуалне кругове. Објављује студију «Религија Његошева» и «Беседе под гором», као и «Изнад греха и смрти». Читаво Српство, не само у Србији, него и у Босни и Хрватској зна за Николаја. Године 1912. боравио је у Сарајеву, одушевљено дочекан од народа. Власт бечког окупатора му је касније забранила улазак на територију Аустро угарске.

За време Првог светског рата, доказивао је истину српске борбе у Енглеској и Америци, где га је, као мудрог и ученог, послао Никола Пашић. Енглеска је била одушевљена; новине препуне чланака о њему,а тако се десило и у САД. Под утицајем Николајевих беседа у добровољце на Солунски фронт отишли су многи. Скупио је, кажу, око милион долара помоћи. Николај је говорио свуда -  по парковима, хотелима, салама за концерте; а највише по црквама разних конфесија. Забележено је да је он био први угледни бели епископ који је проповедао Афроамериканцима у Харлему, у њиховом храму. На крају рата, начелник енглеске армије је изјавио да је, по учинку на савести, отац Николај био трећа српска армија.

Монах Николај је 1919. године постао епископ жички; 1920. премештен је на Охридску епископију.

Николај се на Охриду предао подвигу молитве и поста. Због његове свенародне доброте и свечовекољубивог широког срца прозвали су га «Деда Владика», «Свети дека». А он се сав предао раду: обнављао је манастире, по Охридском крају и по Жичкој епископији ( скоро све манастире, запуштене и разваљене, по Овчарско-кабларској клисури он је обновио и подигао ); обнављао је и освештавао гробља, споменике и чесме; задужбинирао је по целој Србији.

У Битољу је Деда Владика саградио хранилиште за сироту дечицу – чувени «Богдај»; у њему су, поред Српчади, храњени и мали Јевреји и муслимани из сиромашних кућа – сви, без разлике на веру и народност. Слична хранилишта владика је подигао у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу, Трстенику, и она су постојала све до Другог светског рата.

Као епископ, Николај је много путовао – цењен и омиљен и у земљи и у свету, он је стално ишаи да беседи – час у Енглеску, час у Америку... Увек је одлазио да се духовно крепи на Свету Гору; путовао је и у Свету земљу, да целива тле којим су газиле ноге Христа Спаситеља.

За све ово време, владика Николај неуморно писао. Настајало  је његово дело које, кад се све сабере, има преко десет хиљада страна.

* * * * * * * * * * *

Победа над „црном интернационалом“

Николај Велимировић је стајао на челу богомољачког покрета Богомољци (званични назив: Православна народна хришћанска заједница). Био је то  велики народни православни покрет који се зачео у српској средини још за време Првог светског рата. Међу Србима је нарасла покајничка свест и жеља за повратком Богу и себи. Николај их је водио, а они су га одано следели. 

Када је Милан Стојадиновић, са својом владом, потписао срамни конкордат Југославије с Ватиканом, владика Николај је дигао Србију на ноге. Конкордат је пао, и Црква је победила „црну интенационалу“ (Николајев израз за папски империјализам).

Март 27, 1941. године, један је од пресудних датума – како за историју и судбину Српства, тако и за биографију (хагиографију) владике Николаја, који је себе дао свом народу до краја. Тада су он и Патријарх Гаврило подржали обарање савеза с Немцима који је склопљен по диктату страха. Овакво ангажовање двојице челника СПЦ немачки фирер није заборавио.

И заиста: чим су дошли, окупатори су спровели фирерову вољу. На Петровдан 1941. владика је заточен у манастир Љубостињу. Ни одатле није престао да делује; кад је чуо да ће стрељати Србе у Краљеву отишао је да се пријави немачкој команди да и сам буде стрељан. После Љубостиње, био је заточен у Војловици код Панчева, заједно с патријархом Гаврилом Дожићем. Ту је плакао и молио се Богу да прекине страдања Српства; сећају се да је после служби у храму војловачком, на месту где је стајао Владика Николај, била читава барица проливених суза, суза којима је он преклињао Христа да помогне његовом патничком роду. Он и патријарх спроведени су касније у логор Дахау, па у Беч, па у Кицбил. Све време под стражом, ослобођени су од стране америчких трупа.

Народ га је због доброте и свечовекољубивог широког срца прозвао “Деда владика”

Године 1945. је био слободан. Одмах је отишао у емиграцију. Завладали су, у отаџбини, они за које је Николај говорио да би се њихових обичаја – и «вепрови дивљи посрамили», који су одмах устали против Бога и човека, тврдећи да је срећа могућа на основу тоталитарне идеологије комунизма.

Патријарх Гаврило вратио се у Отаџбину и преузео вођство у Цркви. Николај  је остао «напољу», у САД. Говорио је: «Кад кући гори, не гаси се изнутра, него споља». Иако је био пуки сиромах, слао је по манастирима српским пакете с храном и потрепштинама; помагао је српску сиротињу. Био је јако болестан (последица логора), али је и даље неуморно писао, проповедао и Богу се молио за свет, а нарочито за своје Србе. Последње године живота провео је у Саут Канану, у руском манастиру Св. Тихона где је предавао у богословији.

Упокојио се овај, како отац Јустин рече «највећи Србин после Св. Саве» 18. марта 1956, пред Свeту литургију. Била је недеља.

У Србији је био забрањен. Звона нису смела да објаве његову смрт. Властодршци су тврдили да је – мрачњак, немачки агент и колаборант, клеронационалиста и, на крају крајева «народни непријатељ». Његове књиге се нису прештампавале, а све до средине осамдесетих година прошлог века нису се смеле уносити из иностранства. Плашили су се огњене речи Николајеве као самога Бога за Кога су тврдили да га нема, и да је религија - «опијум за народ». Владика се у пролеће 1991. Моштима вратио у свој родни Лелић, у задужбински храм Светог Николаја Мирликијског, где и сада почива, а његове књиге опет плене срца и душе православних широм света, не само Срба. Свети архијерејски сабор СПЦ унео га је у светачник у пролеће 2003. године.

Владика Николај Велимировић радикални критичар нацизма: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

Владика Николај је у Титославији био забрањен као „народни непријатељ“, а комунистичку пропаганду против њега наставили су другосрбијанци, који су се, упркос чињеницама, усудили да га оптуже за симпатије према Хитлеру, антисемитизам, мржњу према свему напредном, итд.

А онда се, 2023, појавила књига Жељка Перовића "Николај и Светославље на суду лажне науке и културе 21. века" („Пи прес, Пирот 2023.) која се, на 630 страна, бави разобличавањем свих, пре свега другосрбијанских, лажи написаних о Николају.

Владика Николај је, од самог свог уласка у црквенонародни живот, био, као и Господ Христос, коме је служио делом, речју и помишљу, знак против кога се говори. Пре рата су га нападали као мрачњака и реакционара ( комунисти и други левичари), као „симпатизера комуниста“ (корупционашка бужоазија и тупоумна висока бирократија), као човека који је, у верском лудилу, пљунуо на два доктората, па се дружи с простацима из народа, пактира, како се говорило, са „друштвеним дном“. За време рата, нацисти су га држали под стражом као „англофила и германофоба“, „лукавог Балканца“ који подржава владу у Лондону и ђенерала Михаиловића; комунисти, попут Мише Брашића, су га откуцавали Немцима (због веза са Лондоном и страха да револуција неће успети), усташе га називале „енглеским агентом на столици Светог Саве“, а Недић и Љотић га оштро критиковали јер се није слагао са колаборацијом, нити је јавно иступао против партизана, доживљавајући их као заблуделу српску децу. После рата, Титови измећари га проглашавају ратним злочинцем и љотићевским фашистом, а српска емиграција, укључујући и део клира, од владике Дионисија до извесних свештеника, не дозвољава му да обавља своју помиритељску мисију, због чега Николај, са овога света не одлази живећи међу Србима, него, као и славни Сава Немањић који се упокојио у бугарском Трнову, душу предаје Богу у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији.

Такав какав је био, пише Владимир Димитријевић у „Новостима“, Николај, слуга Христа, кога је, у „Жетвама Господњим“, назвао Неуједначитељем и Неуједначивим, заиста никог није могао оставити равнодушним.

Николај Велимировић никад није био никакав Хитлеров обожавалац, него радикални критичар нацизма, коме су темељ поставили како Дарвин и Ниче, тако и Маркс. Иако је Хитлер био против „Јеврејина Маркса“, он је идеју социјализма као тријумфа радничке класе усвојио да би је учинио својином свог „натчовечанског“ народа, па је створио Национал–социјалистичку радничку партију Немачке, при чему је 1. мај, социјалистички празник рада, за време Хитлерове власти био државни празник. Перовић је у својој књизи показао да Хитлер није одликовао Велимировића (али америчког индустријалца Форда јесте)), него је то учинио немачки Црвени крст, јер је Николај обновио гробље Немаца сахрањених у Битољу, а палих у Великом рату, пошто, како је рекао Николај, за Србина мртав човек није непријатељ.

Николај није нацистолики расиста. Он је, после Великог рата, био први бели епископ који се обратио афроамеричким хришћанима у Бронксу; он је,  у „Национализму Светог Саве“, истицао да се српски војници, за разлику од колонијалних господара, никад нису туђили од сабораца других раса, и да имају стих „Богом брате, Суљо Циганине“...А кад је, славећи Видовдан, рекао да су Срби хришћани аријевске расе, он је у аријевцима гледао и народ великог индијског песника, Рабиндраната Тагоре, са којим се срео у Београду у другој деценије 20. века. Расизам и ксенофобија у Западној Европи настали су,по Николају, из отпадије римског папе од Цркве, који је пао трећим највећим падом у историји човечанства – Адам је мислио да се обожи без Бога, Јуда је издао Бога у телу, а папа је сео на место Богочовека Христа.

* * * * * * * * * * *

Речи српском народу кроз утамничен прозор

КЊИГА  „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ (писана у ропству, у сенци немачких бајонета) страствена је расправа са Европом отпалом од Христа у јереси папске и лутеранске, која је кренула путем „културног људождерства“ и постала, по Николају, Бела демонија. У њој је поменута (али не као главна) улога христофобичног талмудизма, и речене су тешке речи на рачун његових следбеника (зато Николај ту књигу није ни објавио за живота).  Али, у тој књизи је Николај и за свој народ рекао претешку реч: да је Бог пет векова дресирао дивље звери, боље би се показале на слободи него Срби (дакле, поредио је Србе са дивљим зверима, и то на штету разуларених и обезбожених Срба).

Квазинаучници који нападају Николаја, а које Перовић рендгенски снима и дијагностификује као незналице и злонамернике који добијају паре да би лагали, настоје да из свести својих читалаца, другосрбијанских острашћеника, избаце чињеницу да је Христос Месија који се јавља у јеврејском народу, и да је прва Црква јеврејска. Њихов циљ је да покаже како су рани хришћани протохитлеровци, који би подигли Аушвиц још у другом веку, само да су могли, а да су Свети Златоуст и Николај њихови следбеници.

Деконтекстуализујући историју хришћанско–јеврејских односа у прошлости, они и сада шире злу крв: рецимо, како Перовић показује, покушавају да продубе јаз између наших Јевреја и Срба, или, како се пре рата говорило, Срба Мојсијеве вере и Срба хришћана. Циљ је један: за добијене паре, показати да су сви народи који су устали против НАТО империје исконски злочинци и убице, и да нико, никад, а нарочито у 20. веку, није страдао, осим оних који дају паре квазинаучницима.

Владика Николај никад није био издајник и петоколонаш, а његово ропство у Другом светском рату било је истинско страдалништво. „Почасни бункери“ у логору Дахау, где се обрео са патријархом Гаврилом, били су мучионице, а не благоваонице за чашћавање и уживање. Николај је, од 27. марта 1941. до краја рата, био за победу антихитлеровске коалиције, па је и Црвеној армији праштао стаљинистичку идеолошку основу, и говорио, утамничен у Војловици: “Иде Руја ко олуја“, радујући се свакој победи Руса који су, у то време, били проглашени за Совјете.

Димитрије  Љотић је пре рата био политичар који се борио за опстанак Југославије, који се надао да је могуће изградити државу на темељу сталешке слоге, али је, авај, био кратковид у религиозно  мистичком смислу, формиран под утицајем римокатолицизма и занесен мистичким југословенством, због чега је чак и Немањићима замерао што нису били у јединству са Хрватима, Словенцима и Бугарима. Иако је 1939. писао да су Стаљин, Мусолини и Хитлер страхотна ишчадија обезбожене Европе, он је, сматрајући да су комунисти веће зло, у Другом светском рату стао уз Хитлера, са свим последицама које ће то имати. А Хитлер је, не заборавимо, убијао сто  Срба за једног Немца, и допустио усташама, бугарским и мађарским фашистима, као и  шиптарским балистима, уз сарадњу свог савезника Мусолинија, да Србе уништавају где и како стигну. Један од кључних узрока тог стајања на страну Хитлера била самоумишљеност лажнопророчког патоса... Због тога владика Николај, који је пре рата поштовао Љотића због његове побожности, у Другом светском рату није био у контакту с њим.

Будућност српског народа, који је од 1991. наовамо стално на удару антихристовских сила, зависиће да нас, како рече Николај, не покрије језива тама туђинска, са лепим именом и шареном  одећом. Жељко Перовић је учинио шта је могао да нам покаже како се наши непријатељи боре са највећим Србином после Светог Саве...

Српска црква кичма нације -  За нацисте владика Николај био идеолошки и политички противник

Већ 23. априла 1941. патријарха Гаврила, који је одбио да напусти земљу, Немци хапсе у Острогу и затварају га у манастир Раковицу у Београду.3

Усташе на територији НДХ хапсе и убијају српске владике (Петра дабробосанског, Платона бањалучког, Саву  горњокарловачког, а митрополит загребачки Доситеј, после злостављања од кога је изгубио душевно здравље, бива протеран у Београд, као и епископ мостарски Николај и епископ тузлански Нектарије.

Мусолинијеви фашисти интернирају у Италију великог пријатеља владике Николаја, Иринеја, епископа далматинског.  Бугари из Македоније протерују митрополита Јосифа и владику Викентија, а Шиптари хапсе и интернирају владику рашко–призренског Серафима.

Епископ Николај је одмах био на удару Немаца. Саслушавали су га, а затим конфинирали у манастир Љубостињу, где ће остати до краја 1942. године. Године 1941, приликом борби за Краљево, дошло је до немачког бомбардовања Жиче, која је тешко оштећена. Страдање народа, на све могуће начине, постаје страшно... Владика покушава да увери Немце да не треба да стрељају Србе у Краљеву, али му то не полази за руком.

Крајем 1942. владику Николаја одвели су нацисти, скупа са његовим синовцем, Јованом, јеромонахом Василијем (Костићем), и љубостињским послушником Живорадом Васићем, у манастир Војловицу код Панчева. Томе је претходило недело комунистичког агента, Мише Брашића, који је био новинар „Времена“ и чак референт за штампу патријарха Варнаве, који је Немцима доставио да Николај, наводно,  у Љубостињи има радио-станицу, којом одржава везу са Дражом и владом у Лондону, после чега су нацисти решили да га што више изолују.  Сместили су га у Војловицу, где је робијао са патријархом Гаврилом.

Немци патријарха Гаврила и владику Николаја одводе у Дахау, па у Беч, па у бању Шлирзе, једну од испостава Дахауа, где их ослобађају, тек 1945, америчке трупе.

Нацисти су Светог Николаја охридског и жичког сматрали својим опасним непријатељем, па су га тако и посматрали. Њихове обавештајне службе ставиле су га под  присмотру и о њему редовно писале и надлежнима достављале извештаје (које је, у свом тексту „Немачки поглед кроз тамнички прозор / Свети владика Николај у документима немачке службе безбедности, систематизовао Радован Пилиповић).

Немачки  обавештајци интересовали су се за стварну улогу српских архијереја у припреми пуча 27. марта. Патријарх Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић су саслушавани од стране официра Гестапоа 16. јуна и 17. јула 1941. године. Извештаји са ових саслушања послати су у Берлин. Патријарх Гаврило је ухапшен 23. априла у манастиру Острог, а 1. маја је доведен у манастир Раковицу. Владика Николај Велимировић је био хапшен 28. августа 1941. године у Крушевцу, од стране немачке фелджандармерије, али је након једнодневног притвора пуштен на слободу. Убрзо је интерниран у манастир Љубостињу. Идеја да се премести из Љубостиње у неки манастир близу Београда родила се у разговору вођеном 15. децембра између државног саветника Харалда Турнера и посланика Феликса Бенцлера. Тада је „државни саветник др Турнер саопштио надаље, да би епикоп Николај имао бити смештен у једном православном манастиру у близини Београда”. О пребацивању у Војловицу сведочи једна службена белешка од 18. децембра 1942. године. Из ње се види да је владика у манастир код Панчева интерниран 16. децембра исте године заједно са др Василијем Костићем, Јованом Велимировићем и манастирским послушником Живорадом Васићем. Као енглески агент поред владике Николаја са немачке стране био је сматран и епископ Иринеј Ћорђевић. Захваљујући хрватском достављању он је ухапшен 8. новембра 1941. године. Интерниран је у Италију, а све до  1943. (капитулација фашистичке Италије) био је заточен у близини Фиренце.

* * * * * * * * * *

Рат против Немачке је био одбрана хришћанства

Немачка служба безбедности имала је стручњаке који су се бавили питањем Српске православне цркве. Након успостављања потпуне немачке власти у Србији у Управи безбедности била је формирана посебна рефература задужена за прикупљање података о Српској цркви. То је била рефература III F, а њен референт је био 38 поручник Георг Мајер.

Он се овим послом бавио све до немачког повлачења из Београда, и то са типичним немачким начином приступања проблемима, предано и тачно. Једна његова службена белешка од 22. августа 1941. године започиње реченицом: „Православна црква Србије била је одувек кичма српске нације”.

Немци су свакако знали за контакте и везе које је Српска православна црква имала са Англиканцима. Епископ гибралтарски Бакстон је 1940. године посетио Краљевину Југославију. У Жичи је разговарао са патријархом Гаврилом и владиком Николајем. Тада је рекао да је рат против Немачке „одбрана хришћанства”.

Владика је тешко подносио скучени начин живота који му је био наметнут интернацијом. Притискала га је и свенародна патња, братоубилачки грађански рат и велико страдање српског народа у Босни и Крајини од Павелићевог режима. Једна од званица са владикине славе Никољдана, прослављене скромно у Љубостињи, изјавила је 31. децембра 1941. године, да је „епископ Николај болестан, разболео се од живаца због немачког бомбардовања и рушења манастира Жиче и да врло нерадо прима посете јер га то подсећа на манастир Жичу. О тежини сужањства сведочи и службена белешка , поручника Георга Мајера о посети владики 29. јуна 1943. године. Он је записао да је владика „у врло тешком душевном психолошком стању.” Неретко је и стража била груба према заточеном архијереју: „жалио се на поступак стражара Хoрвата и на поступак агента Живковића“.

Михаило Олћан, припадник „Збора” и министар индустрије и трговине у Недићевој влади, покушао је у децембру 1941. године да од владике Николаја издејствује подршку Влади народног спаса. Владикин став по немачком извештају био је: „Немци имају све, али немају душу. Он хоће да спасава што се може спасти, да проповеда против комуниста, али не и да помаже владу Недића.“

Извештај капетана Шолдера из окружне команде Крушевац од 19. марта 1942. године даје уравнотежену и најтачнију слику о светом владики у току прве године рата: „Он је уздржан и потпуно је погрешно мишљење што се на њега сумња као на завереника. Исто тако било би погрешно мислити да је он пријатељ Немаца. Он је српски националиста који уме да добро оцени прилике и да се према њима управља у својим речима и у своме држању”.

Вест о посети Београду евенгелистичког епископа из Берлина Теодора Хекела  у марту 1942. године дошла је и до владике Николаја. Владика је желео да предочи немачким протестантима страдање Српске цркве од хрватског римокатоличког клерофашизма. Из извештаја 88 обершарфирера Ханса Бока од 21. марта 1942. године о обиласку Љубостиње дознајемо: „Николај је изразио жаљење што не може углавити састанак са изаслаником немачке евангелистичке цркве др Хекелом. Он је молио да се саопшти др Хекелу да има обавештења да су два епископа и то митрополит Петар из Сарајева и епископ Сава из Карловаца убијени, јер су били у логору.”

У годинама Другог светског рата владика Николај Велимировић је био немачки идеолошки и политички противник. Немцима је добро била позната његова улога у догађајима везаним за пуч 27. марта. Војно-окупациони режим је управо из тих разлога за владику Николаја одредио интернацију и строго је контролисано његово иступање у јавности.

Безбожник целива руку краљици „бранитељки вере“

Николај је свим срцем био на страни Југословенске војске у отаџбини – као монархиста, легитимиста и родољуб, и као поштовалац личних врлина ђенерала Михаиловића. Он је и у емиграцији наставио да се бори за истину о ђенералу и његовој борби. Приликом свог сусрета са англиканским бискупом Џорџом Белом, 16. новембра 1945, Николај га је обавестио о свом ставу према Михаиловићу и комунистима: „Питао сам га за Михаиловића – да ли сам био у праву кад сам га похвалио 1941. (он је знао за ту моју беседу)? Да, рекао ми је он, нема ничег што би се могло одбацити: хвалите га и сада, с правом – он је добар човек, побожан човек – он жели уставну монархију. Али, Тито (за кога се Черчил у говору 1944. хвалисао да је његово откриће) је сатанистички човек, као и Лењин.“

Већ 1946. Николај је написао десетерачку песму „Дражин дух говори“, у којој се Дража из Небеске Србије обраћа Србима, окружен народним борцима – Павлом Бакићем, Јакшићима, хаџи-Проданом, ђаконом Авакумом, Карађорђем, Алексом Ненадовићем, Илијом Бирчанином, Зеком Буљубашом и Хајдук Вељком, Змајем од Ноћаја и Јованом Курсулом, Милошем Обреновићем и кнегињом Љубицом, јунацима са Куманова и Кајмакчалана. Дража најављује да ће Србија бити ускоро слободна, а његов гроб откривен.

Николајев однос према Брозу и његовој власти је јасан: он се гнуша безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):

„Ваша милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству „савезничких “ посетилаца.

Ваша милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу хришћанства не дозволи да целива руку Њеног величанства, која се у званичној титули својој назива „бранитељком вере“. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град светих мученика Албана и Магнуса.

Уверавам Вас, Ваша милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.

Веома искрено ваш, епископ Николај“.

* * * * * * * * * *

У емиграцији позивао Србе да плачу, да би се утешили

Велики страдалник за живота, постао је још већи страдалник после смрти. Проглашен је за издајника и непријатеља свог народа. Он, који је преживео све страхоте рата, и који је био заточеник најзлогласнијег фашистичког логора, проглашен је за сарадника окупатора. Многи су се такмичили ко ће га више попљувати и понизити. Пљували су и понижавали себе. Николај је остао недокучива величина, духовни стуб и упориште, најгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац.

Нашавши се у емиграцији у САД, Николај неуморно помаже Србима у матици и дијаспори, новчано, пакетима, духовним поукама. Био је то прави Свети Николај, христољубиви србољуб: и када пише бившем председнику САД Херберту Хуверу, молећи га да помогае Србима („Аустријанци и Италијани, па чак и Немци су данас у много бољем положају од мојих земљака који су били највернији савезник Америке”); и када, у писмима Димитрију Најдановићу, тражи да се богомолничке песме обавезно штампају под именом Монаха Тадије (а не његовим); и када га учи да свештеника с којим је у сукобу не може променити „дијалектиком, него молитвом”; и када Србе доживљава као „царске синове”, који имају веру и наду, али им недостаје љубав; и када шаље („са стидом (јер не могу више)”) по 20 и по 5 долара за ову или ону потребу проти и његовој жени; и када позива Србе да плачу да би се утешили, и, 20. августа 1953, прича како је „на Преображење душом плакао” сећајући се сабора у родном Лелићу, где је „свакако и отац Јустин служио, а монахиње из Ћелија певале... певале и са свима осталим плакале, плакале”; и кад каже да му ништа не треба, јер у Америци свега има „осим једне шљивове свирале од пола метра”; и кад вели да је „латиница словенског Истока - чудовишно писмо”; и кад Ратибору Ђурђевићу поручује да се „држи богомољства” и „љуби богомољце” који су били „со и квас у слободи и који су то и у ропству”, и кад му поручује да ће Христос брзо победити сатану, јер за нас војује Небеска Србија; и када му каже да је узрок савремених психичких поремећаја „грех и катастрофална техничка цивилизација” којој „нема бране и устава”, која се „шири и где не треба, захвата сав свет и предзнак је Краја”.

Молећи се њему за спасење намучене Србадије, знамо да се и данас испуњавају речи његове опроштајне песме:

„Ја сам с тобом, српски роде цели,

више сада него за живота,

буди храбар, дан ће да забели,

то ти каже Христова Голгота”.

Верност нашим, а не туђим идеалима

Своја  схватања историје која је износио у међуратном периоду владика Николај је још јаче профилисао сагледавајући искуство и судбину српског народа непосредно после 1941. године. Крајем фебруара 1942. године Василије Костић је дошао у Београд и донео посланицу владике Николаја у којој је, између осталог, писало: „Срби од културе са Запада немају ништа да науче... Материјализам има своје порекло на Западу. Нама Србима није потребно да прихватимо иностранство. Ми смо Срби и треба да останемо Срби, ми хоћемо да служимо нашим, а не туђим идеалима“.

Немци хапсе патријарха Гаврила у Острогу 23. априла 1941.

Не цркве, ПроВладика је поручивао: „Срби од културе са Запада немају ништа да науче...“дија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /rint scren, Википедија...

Народ му се молио као светитељу

Последње дане владика Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18. марта 1956. године. Смрт га је затекла на молитви. Из руског манастира пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертивилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира. На вест о владикиној смрти зајецала су звона са торњева свих српских цркава широм света. Нарочито у његовој “Домаји”. Туга је обавила српске манастире, монахе и монахиње, свештенство и народ, нарочито његове верне богомољце.

Николај испред манастира Жича 12. јула 1941. непосредно пре хапшења

Владика Николај у Љубостињи под присмотром немачког војника

Гробно место и споменик владике Николаја поред манастира Св. Сава у Либертивилу

Туга и истовремено и радост. Сви су знали и душом осећали да је Србија добила још једног молитвеника пред престолом Господњим. Народ му се одмах почео молити као светитељу.

Владимир Димитријевић (Новости)фи

Фото: Профимедија, Архив Српске православне цркве, Профимедија, ЕПА, Документација „Новости“ и „Борбе“, Youtube /Print scren, Википедија...