30. август 2015.

У живописном Кратову на севроистоку Македоније, општинском средишту са око десетак хиљада душа у својој веома богатој историји чувају се сећања и трагови дела вредних посленика из тих крајева по различитим добима. Међу њима свој посебан печат времена у којем је живео и стварао несумњиво оставио је и српски географ, просветни радник, књижевник некадашње Старе Србије, народни посланик у парламенту Краљевине Југославије, професор Стеван Симић.

Рођен је у Кратову далеке 1882. године, иза себе је оставио значајно, али дуго заборављено дело.

Иако су кажу „избледела сећања на дела и трагове Симића" који се несебично жртвовао не би ли пренео искуства и сведочио о голготи српског живља у раздобљу с краја 19. и почетком 20. века на простору данашње Македоније – трагови ипак нису избрисани.

Куле

На први поглед у Кратову, чак и потпуно неупућеном намернику у око упадају високе Куле. Неколико их је. Човеку буде знатижељу шта представљају. Јесу бедеми, али потпуно необични. Имали су, кажу, стамбено одбрамбену улогу кроз историју.

Када је, захваљујући немачкиим донацијама, после трогодишње конзервације и рестаурације, децембра 2010. у Кратову отворена Симићева кула, обновљена су и подсећања на дело угледног, али заборављеног професора. Симићева кула је најлепше камено здање међу шест средњевековних кула, од укупно 13 колико их је кажу, некада било. Симићева Саат-кула, Златкова, Крстева, Емин-бегова и Хаџи-Костева кула.

У Кратову је било изграђено 13 камених кула са обе стране Кратовске реке. Давале су а и данас представљају посебан средњевековни белег. До данас је сачувано шест. Остале су биле срушене углавном за време Карпошевог устанка. Најстарија је Златкова кула, изграђена 1365. године. Име је добила по Ђорђу Златкову који ју је купио од Асан Ефендије. Све куле у Кратову изграђене су од камена, са дебелим зидовима. Претпоставља се да су међусобно повезане подземним ходницима како би њихови богати власници на време могли да сакрију рудно благо, злато и сребро, а и сами да се склоне и побегну од разних банди и турских освајача.

Најлепша је Симићева. Најбогатија Крстова, најстарија Златкова. У Саат-кули је данас изложбени простор. Према записима власници кула у Кратову некада су били богати закупци рудника. У њима су живели са својим породицама, али и са делом рудара. Чувари на кулама су били на осматрачницама. У кулама се чувало и благо па су зато, из безбедносних разлога и биле повезане тунелима и подземним ходнцима од којих су и данас неки неистражени. Један од улаза у подземне тунеле је код Грофчанског моста, а излаз је на другој страни код Радиног моста...

Ту је и „потврђена" прича усађена и код окупаторских немачких војника у Другом светском рату, када је један од стражара на Радином мосту, бојажљиво приупитао команданта „а, где смо", и добио одговор - „На крају света".

Сваким новим доласком у „град без излаза", у то „место на крају света", „најстарији град на Балкану"... отрива се много тога недоживљеног, новооткривеног. И, чим се пређе преко Грофчанског моста, одједном се „упада" у тесне камене уличице Кратова...

Од пријатних, љубазних и за разговор спремних домаћина увек нове и неисцрпне приче и сведочења – никада идентичне. Увек са наставком... Кратово има хиљаду прича, легенди и митова То да је „Кратово најстарији град на Балкану", кажу, доказује велики број артефаката пронађених на овом простору. Међу њима су и монете из времена пајонског краља Адаљона (315-285 п.н.е.).

Надомак Кратова је и село Шлегово где је био рудник. Упућени тврде да су и данашњи мештани тог села „плавушани", јер вуку гене својих предака који су ту долазили на рад у руднику чак из Шлезије... а одатле и име села. И ту, од предалеке историје поново стижемо до дела - Симића. Јер, професор Симић је 1910. извршио систематско истраживање о рударству у том крају. Потврђује то Стевче Доневски из градског Музеја који више од две и по деценије прибира историјску грађу о Кратову и околини.

Поглед

Град у коме се не назире излаз. Уђеш, из прве, некако одједном, и као да не можеш да изађеш. Довољан је само један озоштрен поглед на пут са једног од узвишења код основне и средње школе изнад вароши, да „откријеш" да путања води само до следећег насеља. До неких околних кућа, а нема излаза... То је пут који никуда не води. Како су нам некако познати ти путеви, чак и у местима где постоје раскрснице отворене заоблилазнице, булевари... Али, то је опет, нека друга тема, неких других, а опет истих погледа на свет и ствари око нас.

Борови

На самом улазу у град, десно на узвишењу, поносно се уздижу велики борови. Два „лепотана" из 14. века, живи и здрави, као да добродошлицу упућују сваком путнику намернику. А, другог улаза и нема, то је један једини и прво се мора поред борова, па лево у хотел Кратис.

У једној од кратовских прича је и предање да су у 13. веку, када су се из Шлезије, читаве породице насељавале на ове просторе југа Балкана, дошљаци у име почетка „плодног живота" засађивали по једно дрво. Чувених пет старих борова и два кестена на простору данашњег градског парка су из тих времена.

Очувана су још два бора... Један бор од тих некадашњих пет, огромних димензија, после удара грома, како приповедају стари у Кратову, „горео десет дана". Толику је дрвну маси имао. Други бор је оборен 1951. када се пробијао улазни пут у град. Опет, кажу, „е, то и није било баш под морање, могло се и на другу страну, више око брда... али". Остала су два стара бора – „мушки и женски". Стабла су им раздвојена 10-так метара, али су им гране у високим крошњама у сталном „загрљају"...

И ту је „лоцирана" та нешто новија легенда о уласку Немаца у Кратово у Другом светском рату, када је швапски генерал на улазу закључио: „ако заиста постоји крај света то је ово овде". Мештани су Немцима „подгрејали" ту причу о „крају света", па су се кажу окупатори поколебали, застали, премишљали и вратили се – назад... Напред нису ни имали ни куда.

Мостови

У Кратову се преду и заиста занимљиве приче о мостовима у граду и околни. И, поново, према записма професора Симића, на почетку 20. века - Кратово је имало 14 „живих мостова". Сада су у функцији Грофчански мост, Чаршијски, Јоркширски - Свињски, Аргулички и Радин мост. Грофчански је једини на два свода и повезује ^Ајдучку чаршију са десном обалом Кратовске реке која сече град.

Мост је некада припадао богатој фамилји Грофчанци, која је у Кратову стигла из Мале Азије. Доневски каже да је поред те породице у граду некада живело и 38 богатих јеврејских фамилија - Кољо, Симон, Давид...

Посебна је прича о Радином мосту на Манцетовој реци. Легенда каже зидали су га деветоро браће. То што су дању озидали ноћу се урушавало. Савет су добили да морају у мост да уграде жртву. Браћа су се договорили – она снаха која сутрадан донесе ручак градитељима да буде узидана у мост. И сваки од браће је упозорио своју жену да не долазе на градилиште. Најмлађи то није учинио и својој Ради није ништа рекао. Сутрадан је његова Рада спремила ручак, оставила код куће дојенче, и однела храну мајсторима. Када су девери хтели да је зазидају у темељ моста, Рада је кроз плач молила, „Оставите ми десну сису да подојим моје чедо.."

Радин мост према записима подигнут је 1833. са две високе куле од 28 односно 29 метара. Иако је данас мало остало од некадашње импресивне грађевине, „више и и дуже од моста, живи легенда о жртви младе мајке..."

Србин

Траговима заборављног Србина, Стевана Симића, који је 1882. у Кратову рођен у занатлиској, мутавџиској породици, како је записао Јово Бајић у својој књизи студија, пењемо се кривудавим сокацима изнад града – тамо где је некада била „Симићева кућа".

Вођени предусретљивом домаћицом Јасмином Давитковском, уз пријатно ћаскање у ходу, откривамо нове лепоте овог дела Кратова, „на трагу где је била кућа Стевана Симића". На узвишици, уз тесне улице - Циган махале, излази се код Школе. Узгред пратимо занимљиве графите и поруке младежи на оградама. Доле на врелини „пулсира" и калдрма и асфалт. На једној приколици навијачки графит Кумана. Ту је и базен пун младежи, а одмах ту и продавница „Стеф Сим", иста као и код Радиног моста. Испред куће одшкринута дворишна капија. Ту у том дворишту је „некада била стара Стеванова кућа".

У дворишту уз домаћине, затичемо и њихове госте - породицу из Србије. Љубазно нас дочекују и одмах објавшњавају да је „кућа била на месту где је сада натстрешница – гаража". Из великог хлада пуца широк прекрасан поглед на Кратово. Ту је мали базен, неко раскрчено растиње, скресано дрвеће. Маргарита Какашевски не крије збуњеност, због нашег „интересовања о Симићу". Слушамо причу о породичној лози: „Сестра Милица, два брата са те једне стране - Ђорђе и Митко, са друге - Ацо и Деса. Маргаритин свекар је Ђорђе Какашевски, ту је и сестрић. Његова жена Душанка, у једном даху прича свој суд да „ово место није било за њега". Каже, још памти „његову нарав, његов лик и ход".

- Велики је човек био, читао је непрестано књиге, волео је шетњу чаршијом, прича Душанка, уз неизиоставну опаску, „ама, си беше – Србоман"...

Доневски потврђује да је Симић у свом родном месту завршио старовремеснку српску часловачку школу. Био је учитељ, географ, просветни и национални радник, и народни посланик у Краљевини Југославији. Гимназију је завршио у Солуни и Цариграду.

Учитељовао је у оближњем селу Тураљеву. На студије у Београд одлази 1902. и дипломира 1906. код професора Јована Цвијића. Веома брзо упознао се са оснивачима Српске одбране Милорадом Гођевцом, Јованом Атанацковићем и Васом Јовановићем. Ушао је у револуционарни одбора. Од 1906. до 1912. био је наставник у српским гимназијама у Битољу, Пљевљима, Солуну и Скопљу. Био је активан члан српске четничке организације. За време Првог светског рата као полиглота служио је као преводилац при Британској команди.

После рата Симић је био директор гимназија у Велесу, Охриду и Призрену. Награђиван је као управник најбољих школских установа у држави. Због неслагња са партијским котеријама пензионисан је 1929. након чега је изабран као народни посланик кратовског среза.

По почетку Другог светског рата враћа се у Београд где остаје до ослобођења. Након рата, како је записано у неким документима, "одбија да промени презиме и да се изјасни као Македонац због чега је трпео разне притиске".

Аутор је више стручних расправа из области етнологије, историје и археологије. Његова заоставштина сада је "похрањена у архиву САНУ и представља прворазредни извор за историју Срба у данашњој Македонији".

Стеван Симић умро је 25. јуна 1962. године у Скопљу.

Заоставштина

Одмах после смрти, Стевана Симића, његова супруга Јустина је продала кућу у Скопљу, поред Вардара. Отишла је за Београд. Понела је са собом заоставштину, рукописе, документа свога супруга. Покушавала је да то уступи Српској академији наука и уметности (САНУ), Српској православној цркви (СПЦ) али, нико није показивао интереовање за заоставштину Симића. „Те папире" супруга, склонила је на таван куће у београдском насељу Звездара. Ту су стајали све до 1980. када их преузима Јово Бајић и користи за свој рад у књизи о Стевану Симићу... сада је његова заоставштина у архиву САНУ. 

Милутин Станчић