Прву награду добио је филм „Јованов аманет” аутора Ивана Миљковића у продукцији РТВ Грачаница, другу „Богородица Љевишка” ауторке Ане Ћуп, док је трећу награду понео документарац „Нек се коло вије”, који потписује Драгана Михајловић Пајовић.

Током три дана такмичарског програма приказано је 13 остварења аутора са Косова и Метохије, од укупно 23 пристигла рада. Фестивал је, осим филмских пројекција, обухватио и музички програм, као и избор наслова из фонда Југословенске кинотеке, који је припремио филмолог Радослав Рале Зеленовић. Селектор фестивала био је новинар Жарко Јоксимовић, док су о наградама одлучивали – новинар ТВ Прва Зоран Максимовић, књижевник и сликар Срећко Симић и Горан Даниловић, директор фотографије ТВ Мост.

Председник жирија Зоран Максимовић истиче да је избор био тежак, а приказан квалитет изузетно висок, чак и битно виши од очекиваног. Такође, он је поделио наду свих присутних на „Улпијана фесту” да ће фестивал постати традиционалан.

– Морам да кажем да смо имали јако тежак задатак зато што су стигли различити филмови, пре свега документарни, али тематски различити и заиста, било је ту јако добрих и квалитетних филмова. Стигли су из различитих медија, што ме је такође пријатно изненадило, а што се тиче мог утиска са фестивала, мислим да су утисци бољи од очекиваних. Прелепо је било ових дана, изненадила ме је увек пуна порта цркава и колико су људи уопште заинтересовани за културне догађаје. Надам се да је Липљан добио једну велику манифестацију – истакао је Зоран Максимовић.

Липљан, место одржавања фестивала по много чему је симболично. Осим што је само постало парадигма за страдање Срба на Космету, поготово оних јужно од реке Ибар, ова варош 15 километара јужно од Приштине има и у ширем смислу велики историјски значај. Лежи на темељима некадашњег римског града Улпијане, једног од значајнијих војних центара тадашње провинције Дарданије. Старија од две поменуте цркве у чијим портама је организован фестивал – Ваведења Пресвете Богородице – подигнута је у раном 14. веку, тачније, грађена је између 1310. и 1320. године. У непосредној близини налазе се манастир Грачаница и Газиместан.

Треба рећи да је због познате репресивне политике органа привремене самоуправе у Приштини сама организација целокупног програма била упитна све до премијере. Иронично је и то да је Приштина, упоредо стопирајући пар година овај догађај, покренула свој арехеолошко-историјски фестивал сличног имена који је, благо речено, постао контроверзан због готово понижавајућег односа према не само српској него и према античкој култури.

Ипак, када је у питању српски „Улпијана фест” на крају, уз једно невољно и кисело – „да” привремених косовских  власти, и уз велику подршку Министарства државне управе и локалне самоуправе Владе Републике Србије као главног покровитеља и пре свега захваљујући огромном, готово невиђеном ентузијазму организатора односно, локалних Срба, десио се догађај који је сам по себи својеврсна победа и културе и уопште живота преосталог српског живља на Космету. „Улпијана фест” је показао да култура није луксуз, већ начин да се опстане. У условима живота, који се с пуним правом може назвати апартхејдом 21. века, уметничко стварање постаје тиха, али и снажна побуна против  нестајања. Отуда и осећај да је овај фестивал далеко више од обичне манифестације. Без гламура, црвеног тепиха и извиканих флоскула, „Улпијана фест” је у свом првом издању постао мали, али значајан симбол отпора тешким условима свакодневице.

Организатори и учесници су сагласни у оцени да је у овом случају филмска камера најмање била алат за пуко снимање слике и тона. Била је много више од тога. Штавише, у датим околностима она је постала и мач и штит, али и први саборац у борби која има само један циљ – да чува сећање на борбу једног народа који храбро и пркосно одбија да место његове колевке постане место његовог гроба, биолошког и културолошког краја и заборава.