08. април 2017.

У Галерији Омладинског културног центра (МКЦ) у Скопљу прексиноћ је промовисан дебитантски роман Ане Бамдад „Голе Душе“. На књижевној вечери о аутору и њеном начину емотивног изражавања говорила је Јулија Мициевска.

Ана Бамдад (1976. Хрватска) српски је писац, професор, блогер и мајка двоје деце. Дипломирала је на Филозофском факултету у Новом Саду 2000. године на одсеку за српску књижевност и језик и ради у једној војвођанској основној школи.

"Голе душе" су њен дебитантски роман објављен на Међународном сајму кљига у Београду, октобра 2016. у издању Нове поетике.

Анине теме истражују човекове потиснуте снове, љубави и ломове, упиру у горућа питања нашег друштва и огољевајући нечије туђе животе, огољевају и самог читаоца.

Тако га на веома суптилан, али и снажан начин суочавају са сопственом стварношћу, дирају му и испирају старе ране, дају разумевање и преко потребни ветар у леђа.

Свако виђење неког дела је добро ако је искрено. Оловка и речи су основ, али сада на тастатури. Душа која хоће да воли. Прича о двема сродним душама. И како је касније потвридла ауторка Ана Бамдад, базирана на истинитим животима и причама.

Њихова љубав нуди једну другачију призму, и сродност. Њихова љубав је и проклетство и благослов.

Књига је писана питким стилом, и продире дубоко у психо-емотивни профил читаоца и ненаметњиво га увлачи у фабулу као активног посматрача. Читалачка публика је зато и прихвата, и у њој подједнако уживају и жене и мушкарци различитих интересовања, али сличних духовних потреба.

О томе говори и чињеница да је у публици било људи који су на један емотиван начин прихватили и дочекали Ану, као да се познају годинама, иако је она први пут међу љубитељима писане речи у Скопљу.

Одломак из романа „Голе душе“, сцена из манастира:
- Када се завршава патња, Мајко? И, да ли се икад завршава?
- Кад душа осети да јој је доста. Кћери, и срећа и несрећа су исто - узврати Софији стара игуманија.
gole- Како, мајко, исто? Не разумем...

- У истом су простору. На истом месту. Питање је само шта ће човек узети. На истом су штапу и радост и туга.
- Али...неки губици у животу су ненадокнадиви, огромни...!
- Јесу, јер човек не види стварност, а и кад је види, док је у телу, и даље је човек. Осећа. Осећања су најјача човекова спона са Истином...
- Ох,како су лековите ваше речи...Реците ми...постоји ли грешна љубав?

- Ако је љубав, у њој нема греха.
- А, шта је онда грех, Матушка?
- Одсуство љубави - рече јој стара мати.

Искрено пријатељски. Тренутци великих промена, како да се носимо са болестима. У чему је тајна. Дело подстиче питања, однос са Богом, наша сазнања о животу, шта једемо, шта радимо...

Демистификује и живот и смрт.

М.С.