Модерна љубав тражи да одеш на први проблем. Она тражи да будеш странац неком свом. Она тера да будеш најмрачнија страна себе и да пустиш кад су твоји преци, некад, јаче хватали…
Модерна љубав жели од тебе кукавичлук. Ту нема места за храброст и остајање, помоћ и превазилажење. Зато нам се породице распадају и зато славимо поразе, срамне идоле, пороке и лажне животе. Модерна љубав није модерна, али ми смо је уздигли и преценили. Ову заблуду смо сами између себе направили моћном. Ми смо јој дали простор да се осети важном, да мисли да је владар, да је на трону… И погрешили смо. А кад је време за покајање и промене? Кад осетимо пустињу у души.
Поред нас је извор, а ми смо жедни.
Силимо да градимо на клизишту, унапред свесни да ћемо гледати у своју рушевину… За издају, преваре и лажи санирања нема. Остају мук, прашина и празнина. Тунел на крају ког те не чека светло, него забетониран излаз. Добар дан и добродошли у везе без обавезе и одговорности.
Изволите, добродошли сте у мрак, у свет где се ни једна лампа не гаси, а ипак нам не сија… Испод које сијалице ово пиле мозе да се огреје? Дува сурово.
Шта нам је постало вредније од љубави и породице? Све оно што је на продају, што сија и бљеска… Све то што сија нам је засенило душе и поред свега тога, душе су нам везане у тамници… Оне тугују, плачу и вриште, али се за кључ од катанца не хватају, јер не желе да буду ослобођене.
Март је, шуме су зелене и пупољак је цветао, али ми то пролеће више не осећамо.
Ивана Георгија Милошевић, дипломирани комуниколог и текстописац
(Ona.rs)
