У истрајним настојањима да употпунимо и иновативно проширимо информативну понуду Српског културно информативног центра СПОНА, покренули смо подкаст у коме су посебно освежење пружили наши млади и одговорни водитељи - шармантна Горана Јуруковски Јовановски и сјајни Никола Здравковић.

Кроз њихово посвећено, истраживачки припремљено „препознавање“ саговорника, често ометено неочекиваним препрекама, низом (не)очекиваних изазова и ситуација, суочавају слушаоце са простором, временом и околностима у којима опстају сви па и Срби.

Свакодневно смо ношени наметнутим мотом - Како да изградите бољи живот и себе и своје најближе сместите у оквире жељене слике. Тежак је то задатак и за искусне и прекаљене посленике у том изазовном послу. Но, та лакоћа иновативних приступа и ентузијазам младих, једноставно очарава, снажи и пружа нову наду. Независно од тога са ким су ти сусрети, да ли су то јавни службеници, државни чиновници, дипломате, политичари, они „прави“, или „у покушају“, привредници, интелектуалци из разних области...

Занимљиво је разоткривање политиканата, дакле, надриполитичара, људи који се баве политиком, иако недорасли али упорни у том „бављењу“ зарад себичних, личних интереса. Демагог, интригант, наменски хронични лажов, који се никада не удубљује у проблеме, а за све има одговор и „решење“... Звучи познато, препознатљиво за наше окружење. Наравно, за разлику од политичара посвећених скупу основних принципа којима се усмеравају и лимитирају активности у циљу остваривања дугорочних циљева?! То се односи на постизање и примену позиција управно-организоване контроле над људском друштвеном заједницом. Јер, политика је, познато је, зар не, начин доношења одлука групе људи! Но, у овим дефиницијама и примерима огледа се сво друштвено уређење код нас. И око нас. Поврх тога и низ парадокса. Тако имамо сликовите примере послушника свом „лидеру“ и „шефу“ оданих и најближих, који стварају слику да су највеће жртве његовог „владања“. Разумеју, веле, да није „урачунљив“, труде се да вас одобровоље и разувере, али кришом, готово у потаји, уз шољицу кафе. Изјадају се, разумеју, али настављају да, у нашем случају, „Србују пословно и професионално“. То им је постало занимање.

Можемо ли се помирити с чињеницом да демократија, ваљда, постоји као владавина некакве већине, што код нас, додуше, и није до краја решено и прилагођено услед катастофалног изборног модела (што увек доводи у сумњу исправност изборног процеса). Ко је, кад и где пребројао гласове било које српске странке на изборима и какво јој је уопште упориште у заједници којој припада? А, и да јесте, нигде није обелодањено.

У делу нашег изванполитичког деловања, између осталог, храбре нас реакције и оцене људи на терену, посебно у хуманитарним акцијама. Такве оцене смо, на пример, чули недавно у селу Речица, од извођача грађевинских радова који искрено и посвећено прати, како портал СПОНА тако и часопис СЛОВО. Изненађујућа је проницљивост којом сагледава „материју“ којом се годинама истрајно бавимо. Такве реакције радују и охрабрују, оснажују нас за нове подухвате. Мисионарске, хуманитарне, културне, књижевне, образовне...

На пропланку и на овом новембарском сунцу и то се најбоље види. У овом броју можете прочитати осврт на обележавање 112. годишњице Кумановске битке, причу о новим породицама, као и наставак репортажних записа о помоћи угроженим српским породицама у Македонији.

И, историјско подсећање на српске везе и корене у Битољу. Смештен на путу између Јадранског и Егејског мора, Битољ је одувек био важно седиште, средиште, богата варош и економски центар плодне Пелагоније. У овом броју посвећујемо један део и радној посети овом конзулском граду који су основали Срби као „прњавор манастира Буково“. Словенски назив града Битола потиче од речи Обител која је у средњем веку коришћена за манастирско братство, односно заједницу монаха. Грци су град звали Монастири, а тај назив су од њих преузели и Турци и Млечани. У време отоманске власти, Словени, заборавивши свој назив, из речи Обител су изоставили глас О, па је управо то разлог што се град назива Битољ на српском, Битола на македонском. Са доласком Срба 1913. године и ослобађањем вароши испод Пелистера од турске власти, град је поново добио свој словенски назив Битола који није мењао до данас. У њему и о њему говорили смо на трибини коју смо уприличили са Матицом српском у Универзитетској библиотеци Свети Климент Охридски.  

Милутин Станчић

Уместо уводника, Слово број 65, новембра 2024.

Фото. Немања Јовановић БЛИЦ