11. децембар 2017.

Да ли би нам данас, после више од 55 година, од када је добио Нобелову награду, Иво Андрић имао шта да каже, а што већ нисмо прочитали у његовим делима? Савршена Андрићева самоконтрола сигурно му не би дозволила да нам било шта јавно шапне, можда само у четири ока...

Када су Андрића својевремено питали, да ли би његов есеј „Његош, као трагични јунак косовске мисли" могли штампати као предговор Горском вијенцу, за лектиру стредњошколцима и студентима, Андрић је одговорио да, док га је писао није ни помишљао да би то могао бити било чему предговор, а и да за живота не прештампава своја дела, и додао „а после, како хоћете...".

За живота он је био неопозиви власник свог књижевног имања и њиме је располагао суверено. Једнима није дозволио да га уврсте у Антологију хрватске поезије, другима да га цитирају у предговору Проклетој аврлији, а ни трећима који су намеравали да штампају Ex Ponto и Немире.

Мада је важио за шкртца, цео износ Нобелове награде, тадашњих 600 хиљада долара, Андрић је даривао Босни за развој библиотекарства.

Али, себе и своје дело полако је измицао из Босне.

После повратка са путовања по Босни и Херцеговини 70-те године, Андрић је рекао да га Босна више неће видети, јер је сада, тамо горе, него за време Калаја, пише Љубо Јандрић у књизи Разговор са Андрићем.

Уморан од завичаја и странац у њему, Андрић је још за живота постао у Босни „непријатељ број један", па су неки говорили да јој је нанео „више штете, него све војске заједно".

Андрић је знао рећи да „човек не може да одговара често ни за своје речи, а камоли за туђе", подсећа у прилогу за РТС, Рада Ђокић Стојадиновић.

Народ је овакве ситуације већ одавно у песму уткао „имал јада ко кад акшам пада".

А песник Рајко Петров Ного посветио му је песму Андрићева купина:

„И купина је овим планомсјала
и зрикавци су вежбали опело
а кад се Једно у Тројицу свело
и завртело у роју светаца
из купине је почело да свити
Ја пусте цркве, ја пустих светаца. ..."

А Рајкова песма Епитаф М.С. односи се на Мешиног земљака Андрића:

„Затукоше те камењем
земљаци браћа рођена
камење оста знамењем
да је слобода рођена".

Од Вишеграда до Стокхолма

Нобелова награда за литературу уручена му је 10. децембра 1961. године у Стокхолму, у Шведској, за роман На Дрини ћуприја. Том приликом, изразио је захвалност говором О причи и причању. После доељивања награде почиње још веће интересовање света за дела нашег писца, те се његови романи и приповетке штампају на 49 језика.