10. јул 2015.

Донацијом средстава Хуманитарне организације Срби за Србе из Београда, уручена је помоћ породици Крстевски из села Латова у Поречком крају на западу Македоније.

Претходна акција Организације обухватала је Куманово и Скопље, Скопску Црну гору, село Кучевиште током које су посећене три српске породице: Перовић, Глушкин и Браво.

Несебичним прегалаштвом момака из Куманова који су хтели да остану анонимни, а кроз логистику и истараживање терена чланова Културно информативног центра Срба у Македонији - Спона, откривен је давно заборављени крај Пореч – мала Шумадија, скрајнута област заборављених српских потомака у коме је пронађена породица за хуманитарну помоћ.

Дошло је ред да се и Поречу колко толко одужимо, да му патње убележимо, да му човека обиђемо, да се сенима палих честитих људи поклонимо.

Од неких јутара нас је одвајало, и сада спајао Прилеп. Одатле нас је пут водио до Македонског Брода највећег месташца у том крају, па до села Латово.

Призрак сунчаних јулских трептаја, можда је подсећао на онај фебруарски кад смо на излазу из Скопља, бистрили видике и упућивали знатижељне погледе на стазе крајолика западног дела Македоније. Сада смо у сусрет овом крају ишли заобилазним путем, преко Велеса, Плетвара у граду испод Маркових кула – Прилеп. Ту је купљен Електрични бојлер осумдесет литра и плински шпорет у износу од 14.000 денара.

Ток историјских огледа и прилика нашег рода, неизбежна је тема, са још једним уверавањем властитог незнања. У тој причи огледа се судбина нашег човека. Причу о поречким Србима, о мало знаном Поречу, упијају вредни кумановци који су кренули пут како би купили, и превезли до куће вредном домаћину Саши потребштине за дом.

Прилаз протоку реке Треске већ је очарао кумановце. Пореч у овом западном делу који се ослања и нагиње на централну Македонији ослања се у долини на реку Треску, по том поречју и носи то име.

Атар села Латово, и даље опија својим миром. Сада не морамо трагати за непознатим, јер нам о славном војводи Мицку Кртсићу (1855 — 1909), поново збори Сашо Крстевски, потомак војводе.

Зборимо још коју реч, па одлазимо на предах код домаћина у кућу. Вредни Сашо сада ће са својим укућанима и троје деце моћи да мало олакша своје муке. Кристина, Сашка и Борче, знатижељно су посматрали госте и препарате за кућу.

Увек добродошлица, лепа скувана кафа на шпорету за дрва, и стара шљивовица. Приче о околини, о селу Русјаци, о Броду...нижу се...до неких нових сусретања и (са)знања...