Влада Републике Србије усвојила је недавно oдлуку о утврђивању мера заштите и заштићене околине археолошког налазишта „Царичин град”, непокретног културног добра од изузетног значаја. Како су тим поводом појаснили у Републичком заводу за заштиту споменика културе, томе је претходио њихов вишедеценијски рад на утврђивању поменутих мера и граница овог јединственог примера рановизантијског града. Истовремено, влада је усвојила и утврђивање мера заштите за споменик културе Цркву Светог Ахилија у Ариљу и граница њене заштићене околине, као и мера заштите тих граница, као и у претходном случају.

Естела Радоњић Живков, заменица директора Републичког завода за заштиту споменика културе, за „Политику” каже да су оба објекта још четрдесетих година прошлог века утврђена за културна добра, а категорисана за добра од изузетног значаја 1979. године. Овим актима, међутим, није била дефинисана њихова зона заштите, што је сада учињено поменутом одлуком Владе Србије, подвлачи она.

„У то време заштита је била дефинисана штуро, без посебних одредби о мерама заштите. ’Царичин град’ је, према тадашњој одлуци, подразумевао област између Царичинске и Свињаричке реке, а каснија истраживања су показала да је у питању далеко веће археолошко налазиште. Нова одлука је обухватила простор целог археолошког налазишта укључујући аквадукт који почиње на Радан планини. Она прецизно дефинише простор и мере заштите чиме ће се, ово добро које је уписано на прелиминарну Унескову листу светског културног и природног наслеђа, адекватно заштитити”, нагласила је Радоњић Живков.

Што се тиче цркве у Ариљу, каже, исто је првобитним документом била заштићена само њена порта, док је сада под заштитом и околни део града, настао око задужбине краља Стефана Драгутина Немањића.

„Новим актима не само да смо дефинисали простор заштите већ и на који ће се начин штитити и користити само културно добро”, појаснила је Естела Радоњић Живков.

У заводу наглашавају да је ово налазиште, у близини Лесковца, у научним круговима идентификован као Justiniana Prima – и да га је у 6. веку, у свом родном крају подигао византијски цар Јустинијан Први. Републички завод је, у име владе, спровео трогодишњи капитални пројекат „Конзервација, рестаурација и презентација археолошког налазишта ’Царичин град’”. У првој години, у оквиру припреме номинационог досијеа за упис тог археолошког налазишта на Листу светске културне и природне баштине Унеска, њихови стручњаци спровели су додатна снимања и рашчишћавање терена, укупне вредности више од 67 милиона динара, који су финансирани из капиталног пројекта преко Министарства културе.

„Снимљена су утврђења у околини града – Марино кале, Бреговина и Злата, као и око 20 квадратних километара трасе аквадукта, којим је град снабдеван водом од изворишта на Радан планини. Рашчишћавањем терена откривена су, деценијама високим растињем скривена налазишта: остаци аквадукта и две бране, на Царичинској реци и Злати, као и Виле Урбане, Принципије и делови бедема Доњег града с кулом. Стубови аквадукта код бране на Царичинској реци су конзервирани пре двадесет година, док локалитет ’Злата Кале’ никада није истраживан нити документован, иако се о постојању рановизантијске бране на Златској реци зна пуних 140 година. Брана у селу Злата, која је била дуга 102 и висока до седам метара рашчишћена је у августу 2023. године први пут после четири деценије, током којих је урасла у густу шуму. До краја ове године биће реализовани конзерваторско-рестаураторски радови на тремама ван бедема, као и превентивна конзервација откривених делова две бране”, истичу у заводу и најављују да ће премијерно бити приказан документарни филм о овом археолошком налазишту.

У тексту Војислава Кораћа, објављеном на сајту поменутог завода, наводи се да је Црква Светог Ахилија, највреднија грађевина подигнута у склопу некадашњег истоименог манастира на Моравици, чија се градња везује за 1295. годину, и да је добро очувана. До данас je, каже он, сасвим оправдано, остала предмет велике пажње историчара уметности, јер њене фреске и архитектура припадају токовима српске и византијске уметности.

„Током скорашњих истраживања откривени су остаци зграда које су припадале манастирској целини: улазна капија, обезбеђена одбрамбеном кулом, трпезарија и конаци. Судећи по тим остацима, манастир Светог Ахилија био je изграђен слично нашим другим средњовековним манастирима”, закључује Кораћ и додаје да је „у геометријском смислу распоред простора Цркве Св. Ахилија беспрекоран”.