08. март 2012.

Позоришна представа за само тридесет гледалаца, а сви су на сцени. Седе у пет покретних кабина које глумци померају по сцени, публика постаје сценографија. У исто време неколико паралелних призора, а гледаоци из своје кабине виде само један, али се „уживо” суочавају спроблемима који се на сцени отварају...

То је отприлике најновија премијера у Народном позоришту у Ужицу „Буђење пролећа”, чије је прво извођење било синоћ. Поставио ју је, по давнашњој драми Франка Ведекинда, уз драматуршку обраду Слободана Обрадовића, познати македонски редитељ Мартин Кочовски, коме је ово прва режија у Србији. Ужичани добро знају Кочовског као члана жирија на овдашњем југословенском позоришном фестивалу, а сада први пут гледају једну његову представу.

Ведекиндово „Буђење пролећа”је класична прича о друштвеним стегама, лажном грађанском моралу и генерацијском јазу који спутавају природне нагоне и нормално сазревање младих. И док је оливер Фрљић у свом загребачком „Буђење пролећа”, проглашеном за најбољу представу пре две године на фестивалу у Ужицу, када је Кочовски био члан жирија, критиковао негативни утицај католичке цркве на младе, ужичка представа је загледана у нашу не тако давну прошлост.

Буђење, слобода и још по нешто...

– Ова представа не говори само о буђењу сексуалности и слободне мисли, већ и о разним политичким врстама буђења. О некадашњем буђењу„братства и јединства”, о ономе што је кренула да се буди након Титове смрти, распада Југославије и свега оног строго националног што се разбудило и још увек је будно унутар данашњих минидржава. Ова „дечја трагедија” у представи је третирана као „трагедија деце и одраслих”. У контексту наше историје и једне и друге, без обзира на разлике у годинама , спаја заједничка црта чије су димензије више него трагичне: сви су они нека послератна генерација. Било да је реч о нашим дедовима који су ударнички градили СФРЈ, очевима који су уживали у „благодетима” комунистичког уређења, а касније били и директни сведоци грађанских ратова, или да је реч о најмлађим генерацијама које своју „светлу демократски будућност” морају да граде на рушевинама – написао је драматург Слободан Обрадовић.

У представи играју Тијана Караичић, Драгана врањанац Љубојевић, Немања Јовановић, Горан Шмакић, Владимир Курћубић, Ана Бретшнајдер и други ужички глумци. Сценограф је Маријана Зорзић Петровић, костиме је осмислила Јулијана Војкова Најман из Бугарске, а музику група „Фолтин” из Скопља.