Распад Југославије и догађаји који су потом уследили углавном се тумаче дешавањима с почетка деведесетих година, или од 1987. и Осме седнице Савеза комуниста Србије. Врло ретко се траже узроци пре овог периода, али ако се вратимо још унатраг, онда је Устав из 1974. најбитнији за касније догађаје, сматра историчар Петар Ристановић, истраживач у Институту за српску културу Приштина (Лепосавић), поводом педесетогодишњице од доношења поменутог уставног акта који се најчешће окривљује да је поставио темеље каснијем стварању независних држава „од Вардара до Триглава”.

Оно што је била додатна посебност тог Устава је да се недуго после његовог доношења почео користити у штампи термин „ужа Србија” иако се није помињао ни у једном уставном акту ни правном пропису.

Може ли се онда говорити о Уставу који је уместо шест република и две покрајине заправо прокламовао пет република, две покрајине и једну територију – „ужу Србију”.

– У пракси је то у великој мери тако и било. Можда би најтачније било рећи да је постојало пет заокружених република, две покрајине са надлежностима република, и једна републичка администрација којој су у великој мери руке биле свезане, а домет њиховог утицаја био је ограничен – каже Ристановић.

Владан Петров, професор уставног права и судија Уставног суда Србије, сматра да је ипак прецизније рећи да смо имали осам федералних јединица, али и додаје:

– Нема ту неке уставноправне логике. Једина логика тог Устава је било управо одсуство било какве логике. Србија је била неравноправна не само у односу на остале републике – федералне јединице већ и у односу на две „своје” аутономне покрајине, такође федералне јединице.

Професор Петров подсећа и на оцену још једног професора уставног права, и једног од аутора потоњег Устава из 1990. године, др Ратка Марковића, који је крајем 80-их година прошлог века написао: „... данас је и уставном стручњаку врло тешко, готово немогуће, да одреди шта је СР Србија. Је ли то Србија која у свом саставу има две аутономне покрајине, коју обожаваоци покрајинске аутономије у својој аутономашкој затуцаности називају ’Великом Србијом’, или је то Србија која преостаје од покрајина, која нема ни посебно име, а коју би следбеници реализма у уставном животу једне земље отуда требало да назову ’Малом Србијом’ или ’Србијицом’.”

– Стручна јавност је свесна значаја Устава из 1974. године, али бих рекао да се недовољан број колега бави тим периодом. Jедноставно, стицај околности је такав, неке друге теме су биле актуелније и читав тај период комунистичке Југослaвије је из разноразних разлога прескочен. То не значи да немамо сјајне колеге који се тиме не баве, али, све скупа, то је фрагментарно – истиче др Петар Ристановић.

Објашњавајући историјски контекст с краја шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века Ристановић истиче да је руководство Србије у том периоду било потпуно изоловано од Федерације, погођено низом смена, од Ранковића до Никезићевих „либерала”, и међусобно завађено.

Дража Марковић је био у комисији која је донела Устав. Он се руководио идејом „кад оде Тито, лако ћемо то преокренути”, али била је то заблуда. Већ 1976. године увидео је да се Устав спроводи много горе по Србију, него што је то очекивао, па је покренуо једну иницијативу познату као „плава књига”. Триста стручњака из Србије радило је на пописивању свих проблема приликом имплементације уставних решења, као и да се покаже нефункционалност односа између републичке администрације и покрајина, наводи наш саговорник.

Овај документ никада није заживео, јер су покрајине кренуле у контранапад, избили су жестоки политички сукоби, а завршило се поразом Стамболића и Марковића. Последице су биле да је „ужа Србија” зацементирана на дужи период.

Од политичара у Србији покрајинама су дали подршку Милош Минић и Живан Васиљевић. Овај други се надао месту у Председништву ЦК СКЈ и имао је лични сукоб са Стамболићем.

У дневничким белешкама које је Дража Марковић водио до касних осамдесет година, а могу се, истиче Ристановић, наћи у архиву Београда, забележен је и један занимљив разговор са Кардељом.

Дража пише да је водио разговор у једној кафани са већ оболелим Кардељом, и да је том приликом предложио да од Србије направи функционалну републику.

Кардељ разуме ту ситуацију. Али, има рак, болестан је и не жели да улази у то. Можда и не жели јер је он тај систем направио. Дража му каже „добро, ајде онда да направимо Србију као функционалну федерацију уже Србије и покрајина”. Србија би тада имала три федералне јединице са истим нивоом надлежности, а Београд би био главни град. Како би то било практично спроведено није дефинисано јер се није ни ишло на имплементацију, због одсуства жеље Кардеља да улази у ту причу, наводи Ристановић.

С друге стране, професор Петров оцењује да је Марковићева понуда Кардељу дошла и сувише касно. У тренутку када су процеси дезинтеграције, а нарочито „парцелисања” Србије узели маха, прихватање таквог предлога не би довело ни до какве суштинске промене.

– Кључни проблем није, по мом мишљењу, био у томе што трећа није уставно конституисана, већ што су „прве две” конституисане тако да су потирале државност Србије као целине. Једноставно речено, не може постојати држава на чијој територији постоје још две државе. То чак није случај ни са федерацијом, а СР Србија свакако није била федерација, него је наводно била федерална јединица. Речју, уставноправно неодржива конструкција није била замишљена да одржи Југославију него да је уруши, тачније сруши. И не само Југославију, него превасходно Србију. Тај процес није ни данас окончан – каже Владан Петров.

Истражујући период шездесетих и седамдесетих година др Ристановић каже да је била приметна чак не ни толико антисрпска политика колико политика против саме Србије. Осим идеолошких флоскула о великосрпској хегемонији, у које су неки комунисти и веровали, други, прагматичнији разлог је био тај што су националисти у другим републикама желели отцепљење својих република. Зато је вођена политика „слаба Србија јака Југославија”, и од те политике на крају је остала само „слаба Србија”, каже Петар Ристановић.

Оцена професора Лукића

Наизглед парадоксално, Србија се одрекла своје суверене државности 1918. године да би настала Југославија, али је она, мало вољно а мало невољно, морала да се одрекне и готово свих атрибута државности да би велика заједничка држава и престала да постоји. Стога је, наводи Петров, била сасвим тачна констатација академика Радомира Лукића изречена 1988. године, у сумрак социјалистичке Југославије: „Најкраће се зато положај Србије може означити као државе која тражи своју праву државу.”

Двостепена локална самоуправа

У наредном периоду биће важно усредсредити све државотворне снаге на очување мира и безбедности и на даљи развој наше економије. А кад прођу претње миру и наступи период веће стабилности, пре свега на глобалном нивоу, моћи ћемо да разговарамо о потенцијалним реформским захватима у нашем Уставу у правцу даљег јачања владавине права.

Почетком 21. века, и пре доношења Устава из 2006, било је идеја о тзв. политичкој регионализацији која би подразумевала поделу Србије на више аутономних региона, али не по постојећим границама између покрајина и тзв. уже Србије. Ја мислим да Србији таква политичка регионализација није потребна, али и да је у пракси неизводљива. У некој будућој уставној реформи треба оснажити јединство унитарне државе Србије, с једне стране, и, с друге стране, обезбедити ширу територијалну децентрализацију у виду макар двостепене локалне самоуправе, каже професор Владан Петров.

ПОЛИТИКА