21. јул 2016.

Теренско комплетирање, регистрација и увид војних меморијала, споменика, спомен обележја, војничких гробаља и хумки погинулих српских војника у минулим ослободилачким ратовима на подручју данашње Републике Македоније, настављено је у сарадњи и уз одобрење Министарства културе у Скопљу, а у реализацији стручног тима Републичког завода за заштиту споменика из Београда.

Ангажовани на пројекту „Кајмакчалан” - Конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној целини у Р. Македонији, стручњаци - Републичког завода Србије, архитекта Алекса Цигановић и историчар Ненад Лајбеншпрегер, на терену су били потпомогнути логистиком Радољуба Радета Кнежевића из – ПК ,,Копаоник” из Лепосавића, Покрајинског одбора Савеза потомака ратника Србије 1912- 1920, са Косова и Метохије.

Уз тим стручњака на терену био је и руководилац Центра Спона на чије указивања је друга фаза обилазака меморијала у Македонији, започета посетом Спомен капеле са костурницом у селу Манастирец крај Македонског Брода у Поречком крају, на западу земље.

Манастирец

О запуштеној и заборављеној капели у Манастирецу, Спона је писала 2014. године. Ово је први пут да стручњаци из Београда посете и сачине прави увид у постојеће стање Костурнице, чија је изградња, према њиховим сазнањима, почела 1939. На иницијативу самих мештана Пореча - молбом властима Краљевине. Објекат је завршен почетком 1941. непосредно пред почетак Другог светског рата.

Стручним увидом је констатовано да је унутрашњост цркве свеже малтерисана иако су видљиве пукотине у средишњем делу изнад олтара на два места где постоји слегање. Претпоставка је да је интервенција рађена „цементним малтером“.

Сви прозори на објекту су полупани, а потребна је и комплетна санација браварије. У односу на последњу посету пријатеља и чланова Споне видљива је нова плава жичана трака на брави улазних врата закивена новим ексером. Унутар објекта примећени су трагови измета од стоке која је у околишу на испаши.

Знаковна симболика прилазу Пелагонији

На путу према Прилепу најпре преко узвижења па силазак у равницу Пелагоније. Видљива наматенута знаковна симболика нових трагова исламског обележавања простора у запуштеним селима тог дела земље.

Нове бетонске ограде, нове џамије, а ту - успут, надомак те знаковне оријентације онај споменик с леве стране пута као да је обезглављен, иако је у ствари глава спуштена, и као да карактерише актуелну слику данашње Македоније.

Заобилазећи Прилеп, на овом новом теренском исчитавању стања на меморијалима, стижемо до Битоља. Предах у граду конзула. Ту се прикупља снага за најновију, али и најнапорнију туру обиласка Спомен капеле и костурнице на врху Нуџе планине - Кајмакчалана и осталих спомен обележја у подножју масива, уз саму линију некадашњег фронта.

Подсећамо се насловног пројекта: Конзерваторско‒рестаураторске санације објеката у споменичкој војној целини. Узбуђење, неизвесност и прегнуће не мањка. У сусрет капији слобде хитамо.

Успон ка Кајмакчалану

Својим џипом нас вози и води Томе Апостолски. Ловац и простодушни сељак који животну мудрост у себи носи. А сваки кутак из засеок зна. Најбољи познавалац терена тог врлетног и опасног терена према Кајмакчалану.

Са нама је чести посетилац тих историјских предела, вредни добротвор, заљубљеник у Кајмакчалан, Раде Кнежевић, руководилац планинарског друштва Копаоник из Лепосавића. У цик зоре успињемо се спремним џипом по веома лошем скоро непроходном терену, „коловозом“ веома оштећеног, изрованог земљеног пута на маршути у правцу локалитета - мало Ниџе.

Одмичемо поред Бача, Скочивира. Надгледамо Горничево и Живојно. Сва та места буде сећања на знане топониме попришта и стратишта српске војске из Великог рата. Прате нас успут два слива реке у последњим засеоцима при успону. У ноздрвама осећамо шталски „мирис“, иза последњих сеоских домаћинстава и људског трага подно Ниџе. Мирис лета обележава простор. Преовладавају јаки измешани миомириси биља.

Заједнички констатујемо да је „пут из године у годину - све лошији и опаснији“. Стижемо до ловачког дома. Стара војничка карта коју носи Раде – потврђује пређене локалитете.

Остављамо крак са раскрснице који води ка селу Будимирци.

Застајемо на локалитету - Горња Карпа (кота Кара) и Јелака где су три камена гроба под бројом 335. По списку који „консултујемо“ и тумачимо, ту је била 31 хумка.

Мало санирамо и чистимо терен и приступ на овом локалитету. Ненад користи прилику да на свом уређају унесе податке за „гпс“ навођење следећем путнику намернику.

Последњи запис с гробља 1929.

Треба ли додати и чињеницу да је последњи прецизан запис са терена по одлуци архијереских власти 1929. године и нараеђењу духовног суда (учтив) како стоји свештеник Милан Панић: „обишо сам наша ратничка гробља на терену среза намесништва Мориховског о чему ми је част поднети извештај“.

Пише: редов другог дринског завојишта Милисав М. Васиљевић из села Бајевца Тамнав ваљевски пострада у 29. години остави брата и мајку.

Натављамо пут даље. Следећи локалитет - Влашка колиба. Ту је некада била летња караула ЈНА. Надгледамо линију фронта на локалитету Мало Ниџе.

Успон до Кајмакчалана. Иако га „откривамо“ из далека, сија на сунцу, иако се и претећи тешки облаци ваљају на тој висини. Споро и некако предуго заобилазно му прилазимо, у сусрет капији слободе.

Где историја удара свом снагом

Како рече Ненад - „ово је то место где историја удара свом својом снагом. То је једно од најславнијих места српске историје. Кота са костурницом палих српских војника који су одатле јуришали назад у отаџбину“.

На Кајмакчалану затичемо тим који предводи Радован Павловић, саветник председника Србије Томислава Николића, ангажован на пословима утврђивања и спровођења санације локалитета обележја.

Сектор борачко-инвалидске заштите Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања финансирао је израду техничке документације и извођење радова конзерваторско-рестаураторске санације објеката у оквиру војне споменичке целине Кајмакчалан у 2016. години.

Реализација радова, према техничкој документацији дипл. инж. арх. Алексе Цигановића, предвиђена је до 10. септембра 2016. године.По добијеном тендеру, радове на санацији изводи битољска фирма БВ Инжењеринг.

Предвиђено је извођење радова на корекцији звоника, крова капеле, огради и костурници уз адаптацију једног објекта који би се користио као планинарски дом и кутак за посетиоце.

„Затечени“ Павловић потврђује да је превасходно битна и важна благовремена припрема за организују посете председника на предстојећем одбележавању 100. годишњице пробоја Солунског фронта предвиђеним за 17. септембра.

У капели читамо молебан за упокојене војнике. Приносимо тамјан са Свете горе. Палимо свеће, а ипсред пијемо по једну „мученицу“ за покој душе палих ратника. Разоткирвамо терен и налазимо чауре и остатке кундака са пушака, утврђене ровове, чије локалитете разазнају само они који су „чешљали терен“.

У повратку, застајемо код негдашње болнице Арчибалда Рајса. Сунце и даље сија. На локалитету Редер, војничко гробље иако поред пута није видљиво без јасног и прецизног усмерења на тачну локацију. Томе возач говори о историјском пореклу његових предака из села Мраморец између Кичева и Охрида, одакле се касније населио у Битољ. Збори о свом стрицу Пауну Милошевићу, касније Милошевском и о његовом оцу Милошу који су прошли Колубарску и Церску битку...

Топло миро планинског цвећа свуда у ваздуху. Настављамо пут низ моћну планину. И како само одједном зна да изненади ћуд непредвидивог времена, у правој „климатској игри, заседи“ на Кајмакчалану.

Грува, права провала облака. Јака киша лије. У теренцу се спуштамо поплављеним путем као да пловимо низ реку. Идемо „другим паралелним путем“. Зову га Краљев пут, који је краљ Александар наложио специјално пробијање и трасирањем јер није хтео да иде тим старим краком преко локалитета где су били положаји бугарске војске.

У месту Петалино 114 гробова.

По веома јаком пљуску не успевамо прецизно да лоцирамо све хумке.

По силаску са планине, у подножју обишли смо одржавано гробље у Скочивиру, и оно поново запуштено поред Цркве, на чијем су чишћењу пре неколико година радили чланови српско македонског друштва СРМА из Битоља.

Други дан - Новаци,Мариово

Сутрадан смо у били у Новацима, па на Суводолу. Тамо је сахрањено 66 погинулих војника. У Долно Орехово седам гробова.

У Груништу, два локалитета гробаља на којима има и покопаних руских војника. Затим место Маково па Рапеш код Цркве - један гроб издвојен где почива Стеван Соколовић.

Пролазимо Црну Реку, као и да њено само име дочарава сву тегобу и таму и стање у боју који се одвијао пре тачно једног века.

У Груништу је стара црква Св. Димитрија из 1880. појемо тропар солунском чудотворцу молимо се за покој душа наших предака српских војника приносимо уз молитву и тамјан из Св. Прохора Пчињског да и њега прозбено молимо да им код Спаса Христа испросимо Царство Небеско.

Поред цркве је 37 гробова са вертикалним надгробним каменом, од 67 укупно. Ту је и гробна пирамида од тесаног камена. Ограда оборена. Још 10 војничких гробова је на сеоском гробљу. И на том локалитету прошле године чистили су хумке чланови Срме из Битоља заједно са планинарима друштва Копаоник.

Ту је управо била линија фронта. На вису код Селешке планине, Црне Реке, наилази Грунишки, па Старавински вис - Будимирачки Вис, затим Будимирци. Венцем се протегао од Беле и Големе реке, па се излази на Мало Ниџе. На самом крају гробља је споменик где се једва разазнају слова: „Збогом остај мила мајко и премили српски роде“ изгинулим војницима пете батерије Моравске бригаде прекобојног артиљериског пука.

У овом подручју Мариова које обухвата пет села Зович у коме је била комора бугарске војске, као позадинска подршка затим Будимирци, Груниште, Старавина и Градешница. У тренутку осаме, на крају гробља, као да ослушкујемо, као да одзвања у ушима топот коња, артиљерије и смртни ехо кише метака од пре 100 година...

Груниште

Друго гробље у Груништу је у опису - преко потока, поред пута. У списку је записано 73 гроба, плус 13 руских и један француски кога су у међувремену откопали Французи и пренели на своје гробље у самом граду Битољу. Познато је да су франциски војници при слању на фронт имали зашивен по један дукат. То је „намамило“ локалне сељане да негде откопавају гробове и траже дукате мисливши да их имају и српски војници. На овом гробу је седам стајаћих камених гробова. У селу - три човека.

Један од њих је Ристо Степановски. Прилази нам са магаретом о чијем самару је заденута пушка... Уз примере тегобног живота далеко од града где му синови воде касапницу, звери убијају стоку, открива нам и добро очувани такозвани Српски мост на крају села. Помиње нам приче коју старина памти. Поред моста су биле и две болнице, каже да је било у складу толико брашна да су сељани након рата три године јели хлеб.

Обилазимо Грунишки Вис па се упињемо ка Старавинском вису. Раде нам открива да је погрешно сазнање да је војвода Вук страдао на Грунишком вису, него вели, управо ка Старавинском, на том прелазу висова.

Идемо у село Будимирци где је 41 гроб крај цркве Св. Николе. У порти богомоље је гроб официра Јовице М. Качаревић са натписом: „Постојбина младог јунака Поруч, Вод, 4 Чет, 2 Бат, 6 Пук из Ваљева живи 24 г. Пог 8.11.1916. Подиже брат Љубиша“.

У Студеној води 137 гробова такође прошле године чишћених. На узвишици стоји солидно очуван споменик: „Друговима 7. пешадиског пука краља Петра Првог 12. јун 1917.“

У Старавини црква, по сазнањима 62 гроба плус 158, тридесетих година прошлог века почела је изградња костурнице која је остала недовршена.

Обилазимо је иако је закатанчена. На источном дела испод олтара је улаз али је унутра осим смећа ништа друго. Црква је зарасла у велику траву и коров, Неприступачан терен је ризичан и због змија поскока. Гробље је са старом жичаном оградом иза које штрчи по који разваљени камен са гробних плоча.

Тим стручњака наредног дана у теренском обиласку и картирању радио је на српским војничким гробљима - Битољ, Бач, Живојно, Добровени (два гробља), гробљу између Гермијана и Бача, и засебан гроб у близини Брода. –--Тамо нас је одвео Драгиша Страхињић из Битоља, као и код урушене зграде ратне команде у Бачу и Цркву Св. Ђорђа на Довлеџику која је подизана са планом да буде костурница, објашњавају стручњаци из Београда.

Добровени окупано сунцем. Гробље је чишћено. Гробља у Добровену, Бачу, Живојну, Скочивиру сада се поново одржавају средствима Р. Србије, а о њима брине чувар војничког гробља у Битољу Зоран Ђуровић...

-Акција је ово, вели Алекса , отимања од коначног космичког заборава. Проналажење и техничко бележење нерепрезентативних скрајнутих сувишкова. Који су платили цену своје просторне и ликовне (не) референтности.

Архитекта конзерватор додаје да је њихова професионална амбиција да ове секундарне, мање репрезентативне споменичке локације, али само условно секундарне и само условно ,,мање репрезентативе'', конзервирају и архитектонско-програмски презентују на адекватан начин.

-Тиме ћемо, уз сарадњу са македонским органима из области културе као и органима урбанистичког планирања и изградње, на функционалан и постен стручан начин сачувати једнаковредне остатке српских добара и војног наслеђа у Македонији. Такође, евентуалним обједињавањем и одговарајућом концентрацијом обележја у веће споменичке целине (већа приступачност, јаснија презентност у облику лапидаријума), појавиће се снажнија могућност вредновања оваквог наслеђа као споменичких меморијалних добара Републике Македоније, што у постојећем распореду и обиму није било могуће или није могуће довољно препознати.

Обележена, усликана је и стари објекат некадашњег конзулата Србије у Битољу. Потом посета и Ресну. На садашњем новом преуређеном централном подручју, некада је било спомен обележје. Ту је посађен бор са жардињером.

Тужни споменик

У Охриду су регистровани остатци споменика у Студенчишту. На путу за село рамне подигнут је 1925. велики бели четвороугани обелиск (споменик) од белог мермера са Плетвара који је падао у очи својом висионом.

Горе при врху у овалном удубљењу утиснут је рељеф двоглавог орла на коме су биле само две речи: Четиристотине – 1915, а на другој страни: Изгинулим 1915. у селу Рамни. Пројектовао га је Момир Коруновић.

Тај тужни споменик кога је подиго и осветио међу светима Владика Николај Велимировић подсећао је на мученичку смрт 400 младића регрута, деце последње одбране и неколико болесних ђака, избодених, измрцваљених и покланих од локалних Бугара, који су их на прервару лагали на препад како ће их заклонити у групама од окупационих снага.

Свега се један спасао лечен у селу Вишњи пребачен у Грчку стигао у Солун.

Бугари су овај споменик 1941. потпуно уништили, али не и успомену на почињена зверства.

И локације на којима су се накад нализили гробови српских војника. То су гробље Цркве св. Николе у Влашкој мали, гробље Цркве Св. Ђорђа у Влашкој мали и порта Цркве Св. Николе болничког.

Обишли смо и остатке споменика на Алиначком вису, Цркву Св Кирила и Методија у Прилепу у којој је костурница са земним остацима више хиљада српских војника (припремљен је пројекат за обнову костурнице), Немачко војно гробље у Прилепу (где је сахрањено и 17 српских цивила и 16 српских војника) и гроб војводе Глигора Соколовића у порти цркве у Небрегову код Прилепа.
Стручњаци потврђују да су први званичници Србије који су пронашли податке о овом гробу и посетили га. Ту, у порти, је и споменик још једног учесника четничке акције против Турака.
Обиђена је костуницу у селу Гулинци у општини Ранковци, посвећену четницима изгинулим у боју против Турака и споменик на простору Боздаревац у близини македонско-бугарске границе посвећен страдалим српским војницима у Другом Балканском рату.

Милутин Станчић