По завршетку два балканска рата и Албанске побуне, која је по свим карактеристикама имала обрисе ратног сукоба, територијално увећана, овенчана славом ратних победа, с неизмерним угледом у европским оквирима и местом Пијемонта у јужнословенском свету, Краљевина Србија и њена војска су биле на ивици људских и материјалних снага. Почетак Првог светског рата је затекао Србију у тешкој политичкој и финансијској кризи, с недовољним војним потенцијалима концентрисаним углавном у безбедносно несигурним новоослобођеним крајевима и тек започетим процесом интеграције нових области у српски државни организам. Упркос свим тешкоћама, њена војска је током прве две године заједно с црногорском војском готово самостално и уз минималну савезничку материјалну помоћ успешно одолевала аустроугарским офанзивама побеђујући у главним окршајима и наносећи знатне губитке аустроугарским војним снагама.

После преживљене албанске голготе, опоравка на Крфу и првих победа на Солунском фронту, вишеструки значај Србије у свеукупним савезничким ратним напорима се у потпуности исказао у моментима пробоја Солунског фронта и експлоатације победе остварене на Добром пољу. Иако је српска војска на Солунском фронту бројала свега око 20 одсто свеукупних савезничких ефектива, до пробоја фронта је дошло управо на њеном сектору који је по својим топографским карактеристикама био изузетно неповољан за офанзивно деловање. Брзом експлоатацијом пробоја и силаском у вардарску долину, српска војска је постала носилац савезничког наступања вардарско-моравском долином гонећи главнину немачких и аустроугарских снага након капитулацију Бугарске. Поред избацивања Бугарске из рата и заробљавања готово 80.000 њених војника и официра, она је суштински носила савезничку офанзиву, практично повукла за собом француске и италијанске снаге у Албанији, а Бугаре принудила на повлачење и омогућила потученим британским трупама да крену у гоњење бугарских снага које су на тај начин биле принуђене на повлачење како не би пале у окружење.

Релативно слабе српске војне снаге јачине око 140.000 људи су у склопу савезничких снага наступале на два изузетно важна правца. Одлично опремљене и наоружане, српске трупе су биле састављене превасходно од искусних српских официра и војника који су више од шест година били у непрекидним борбама и мањег броја југословенских добровољаца – Срба, Хрвата, Словенаца и Чеха с простора Аустроугарске и Црне Горе. Српска Прва армија је наступала долином Вардара и Мораве и брзим продором водећи борбе првенствено око Ниша и у долини Мораве брзим ударом успела да већ 1. новембра ослободи Београд. Друга армија је дејствовала долином Вардара, а потом преко Косова и долином Западне Мораве, па је до краја октобра избила на Дрину, односно некадашњу границу Аустроугарске и Србије. 

Савезничке снаге које су оперисале на њеном десном крилу су на себе преузеле улогу заузимања простора источне Србије, углавном напуштеног од стране бугарских и аустроугарских снага трудећи се да створе својеврсну тампон зону између српске војске и бугарске границе, спрече улазак српске војске на бугарску територију и на тај начин онемогуће евентуалну одмазду након тешких ратних злочина које су бугарске војне и полицијске снаге починиле током окупације јужних делова Србије. Такође, њихов задатак се тицао и спречавања заузимања појединих тачака на бугарској територији и имплицитно корекције будућих државних граница за шта се посебно залагао српски војни врх наводећи првенствено стратегијске разлоге везане за безбедност важних градова и комуникационих тачака. Слично томе, у погледу Албаније, наступањем француских и италијанских снага онемогућено је српско запоседање важних тачака на њеном простору, посебно луке Драч, што је била српска тежња још од 1912. Наступајући брзо, прешавши око 600 километара под борбом за 45 дана, српска војска је бројчано нарасла на преко 200.000 људи под оружјем чиме је постала кључни ослонац савезника на Балкану. Постепено су стварани неопходни услови да након дубоког војног продора отпочне процес распада Аустроугарске. Српски војни успех је отворио пут потписивању примирја с Угарском у Београду 13. новембра 1918.             

Почетак савезничке офанзиве на Солунском фронту 15. септембра 1918, за српску владу није значио само тренутак отварања могућности ослобођења окупиране државне територије, већ и остварења ратног програма постављеног још у децембру 1914. Стварање нове југословенске државе у границама које су оквирно зацртане на почетку рата није зависило само од политике савезника и њихових пројекција будућег односа снага на Балкану, већ је и сам начин одвијања војних операција морао бити у блиској вези с интересима српске владе, њеним југословенским програмом и захтевима представника Јужних Словена у Аустроугарској. Простор будуће државе Јужних Словена, који су српски научници на основу историјских, етничких и језичких особености дефинисали као будућу националну државу, на својим ободним деловима је био угрожен првенствено од стране Италије и Румуније. Српски и свеукупни јужнословенски интереси на простору Баната су се сучељавали с интересима Румуније којој је међусавезничким договорима с њеном владом током рата обећан читав Банат закључно с обалом Тисе, док су знатни делови Истре, Далмације и јадранских острва, сматрани интегралним делом јужнословенског, а пре свега хрватског националног простора још 1915. Лондонским уговором обећани Италији. У погледу граница, с Мађарском и Аустријом је питање будућих државних међа било отворено и зависило је како од етничких и језичких аргумената, тако и од резултата будућих војних операција.

У том циљу, Штаб Врховне команде је у сагласности са српском владом усмерио даље војне операције у правцу Срема, Баната, Босне и Црне Горе. Српске трупе су ушле у Срем 4. новембра. Посебно формиране трупе за операције на простору северне Албаније и Црне Горе – Јадранске трупе су 24. октобра из правца Пећи започеле своје операције у Црној Гори местимично водећи борбе с мањим аустроугарским јединицама које су се у нереду повлачиле. Заједно са српском војском су наступале и организоване групе црногорских комита које су на вести о приближавању српских јединица Црној Гори отпочеле снажније војне операције и пре уласка српске војске ослободиле север Црне Горе. За војним јединицама су се кретали и представници Црногорског одбора за Народно уједињење који су ширили пропаганду у прилог уједињења Србије и Црне Горе и припремали изборе представника за Велику народну скупштину која је требало да донесе коначну одлуку о уједињењу и последичној детронизацији краља Николе Петровића. Изласком на Јадранско приморје није само осигурано уједињење Србије и Црне Горе, већ је уласком српских трупа у Боку блокиран и најзначајнији део аустроугарске ратне флоте чиме је њена морнарица остала без своје најзначајније природне луке.

Крај Првог светског рата није означио и крај ратних напора српске војске. Потреба да се осигурају границе нове државе, оружани сукоби на северним и западним ободима земље, посебно у Корушкој и Прекумурју, нису дозвољавали потпуну демобилизацију уморних ратника све до почетка маја 1920.

Српска војска је током Првог светског рата пружила немерљив допринос савезничкој победи у Великом рату. Српски сељаци који су представљали кичму српске војске, нису учешће у одбрани земље схватали као принуду, већ обавезу која је проистицала из суштине српске државе – државе слободних сељака, власника малих поседа, скромних животних навика, издржљивих и упорних, спремних на искушења, уверених да бране себе, своје породице и своје куће. Политичке и социјалне слободе, широко распрострањено учешће српских сељака у политичком животу, као и њихово право да бирају, али и да буду бирани, учинили су да за разлику од становника многих европских држава, државу којој су припадали прихвате као своју. Бројни аустроугарски ударци и притисци на Краљевину Србију током деценије која је претходила Великом рату, њени покушаји да је економски угуши и учини делом своје зоне утицаја на Балкану, додатно су хомогенизовали српски народ и утицали на то да њену политику готово сваки српски сељак схвати као претњу сопственој егзистенцији.

Победивши у тешким биткама и бојевима војске славних империја, суочавајући се с епидемијама, хладноћом, глађу и суровом природом, бранећи себе, своје најближе и своју државу, српски војник је постао истински херој Великог рата. Трећина њих више никада није угледала обрисе родних шумадијских брежуљака, моравских долина, тимочких пашњака и подрињских шума. Опустеле плодне њиве, росне ливаде, плавичасти шљивици, зрели виногради и проређене стада су дуго чекали своје домаћине, порушене и девастиране фабрике и затрпани рудници своје раднике, школе учитеље, а цркве свештенике... Овенчана славом, опхрвана тугом, Србија се у новој држави тешко обнављала чврсто верујући да је време страдања иза ње. Није слутила буру коју је тек доносио „кратки 20. век”.

ПОЛИТИКА
Александар Животић
Професор Филозофског факултета у Београду