19. јануар 2016.

На броду Титаник, према неким енглеским архивама, била суу и тројица Македонаца: Стојко Кајевић, из села Чучер на Скопској Црној гори, и браћа Миле и Јанко Смилевски из села Тресонче надомак Маврова. Само Стојко је преживео потонуће Титаника.

Ево нас ноћас више од тројице, више од милион људи на претовареном титанику Македонија, који са драматичним заокретом шиба према леденој санти од које ће потонути. Треба ли да стојимо овако на палуби пред зашвајсованим вратима нашег учешћа у нашој судбини и да чекамо тренутак док не ударимо у ту огромну санту, док не почне водом да се пуни корито, док се не помеша крв и вода по ходницима, док се семенка нашег народа меље међу великим челичним плочама које брчкају, кидају, и отварају поглед ка широком океану наше дефинитивне пропасти.

Оркестар ће свирати до краја, а посланици зашамућени од моћи за послушност играју као дервиши у трансу хипнотисани својом грамзивошћу и животињским нагоном, и мажу по поду заборављене мрвице сопственог самопоштовања, и као самуилове камиказе спремни су на све, јер сада иде време ловаца, време лова, време чувања плена.

На врху код кормила Капетан, закључан изнутра, фасциниран собом, одушевљен својим способностима и вештинама, као неки пилот у киднапованом авиону који понире према високој згради у Њујорку, избезумљен је али се и радује овој трци и још сада се јежи од тог прекрасног тренутка када ће се лед спојити са нама, више од милион који смо ту, и са челиком брода. И његово име ће остати заувек записано у историји.

И нада се да ће у тој секунди пре удара успети да изведе своје познато салто и као сваки коцкар, покераш посебно, да извади свог аса за спасавање, ако не више, себе самог. Када сви буду у хладној води, освестиће се, и у тих неколико минута мозгови ће почети брзо да им раде, ама још сада је касно, камо ли тада.

На Титанику је било и неколку тона галичког качкаваља, ама то је превише нежна и лепа прича, неприкладна дивљини и лудилу које је покрило небо око нас.

Слободан Унковски ФБ статус