Жири-комисија у саставу Симона Јованоска (председница), Гоце Ристовски, Илир Ајдини, Сашо Кокаланов и Катерина Богоева (представница Фондације Славко Јаневски) је одлучила: „Истина, али не баш вероватна историја породице Пустопољски за кућу код Вардара и за четири прстена“ Владе Урошевића („Арс либрис“) је „Роман године“ у Македонији.

Осим њега, у најужој конкуренцији су се нашли и: Романи „Пупак светлости” Венка Андоновског („Три”), „Писмо Глорији” Живка Грозданоског („Или-или”), „Распевани стуб” Томислава Османлија („ВиГ Зеница”).

Ову престижну годишњу награду „Роман године“ додељује Фондација за унапређење Културне вредности "Славко Јаневски".

Награда, чији је генерални покровитељ "Комерцијална банка" АД Скопље, састоји се од новчаног износа од 150.000 денара, плакете и оригиналне статуете.
„Роман године” се ове године додељује 24. пут, а на овогодишњи конкурс пристигло је 35 романа.

***

„Истинита, али не баш вероватна историја о породици Пустополски, о кући код Вардара и о четири прстена”, са поднасловом „Старински роман”, седми је Урошевићев роман. Осим што је његов најдужи роман, има и најдужи и најнеобичнији наслов.

– Сваки пут када напишем нови роман, дуго размишљам који наслов да му дам. Знате, наслов је написан на крају. Након што сам компоновао овај дугачки наслов, у тренутку инспирације написао сам поднаслов – Старински роман. Овај поднаслов се може разумети на неколико начина. То можете схватити као иронију или као изазов бачен критичарима, али и читалачкој публици. Сви желе да напишу савремени роман, модеран, а овде неко жели да напише старински роман. Надам се да нисам покварио суштину романа и још више – надам се да нисам одбио читаоце да га узму у руке.

Старински роман данас звучи чудно, али мислим да ми је пристајао. Наслов можете узети и са одређеном дозом хумора, да тако кажем. Овај роман је написан као израз носталгије за некадашњим књигама које сам прочитао. Израз потребе за повратком у време детињства, на прва читања. Једноставно сам желео да напишем роман као да је некада написан. Са полаганим уводом у догађаје, са лаганим наговештајима будућег заплета. Са описима природе годишњих доба. Хтео сам да напишем нешто што ће оставити утисак о протоку времена. Хтео сам да опишем како време утиче на људе, објекте, зграде… Сећам се да сам у младости, када сам читао кратки роман Вирџиније Вулф „Ка светионику”, био веома фасциниран епизодом у којој она описује кућу која је напуштена.

Невероватно је како се описује шта се дешава када се ништа не дешава – проток времена. У новом роману има много ствари које се стално дешавају. Али желео сам да на известан начин покажем утицај времена и хронолошког времена, и атмосферског времена, како они уносе своју промену у све ствари које постоје. Кроз тај поступак желео сам да искажем пролазност ствари. Критичари ће вероватно покушати да утврде на шта сам мислио. Пре свега, ово није роман са тезом, хтео сам да испричам причу овде, на најбољи начин. И то ми је био циљ – рекао је Урошевић.

У својим романима писац покрива многе жанрове, има научне фантастике, елемената крими романа, бајке… Урошевић каже да се са сваким новим делом суочава са новим изазовом да види шта све може да уради у новом жанру.

– Надам се да се може пронаћи нека веза између свих мојих романа, да су ипак повезани. На пример, постоји веза између „Маџуна” и „Моје рођаке Емилије”, постоји веза између „Змајеве невесте” и „Дивље лиге”… Морам признати да своје објављене романе увек отварам са одређеном стрепњом. Када их поново чистим, у мени се боре два осећања: једно је осећање извесне радости што су моје књиге написане пре неколико десетина година још живе, још увек долазе читаоцима на иницијативу неких издавача. То ме испуњава одређеним задовољством. Са друге стране, јавља се непријатан осећај пропуштене прилике – сваки пут када прочитам своју бившу књигу, кажем себи, „ово је јако добро, али могло је и боље!“ Али, нажалост, живот се живи само једном и нема враћања назад. Шта смо урадили – урадили смо. Како каже Марко Цепенков: „Оно што је урађено не може се поништити“. У томе је трагедија нашег живота и уједно његова јединствена лепота – рекао је недавно, на промоцији свог актуелног романа писац и академик Влада Урошевић.