О рату се прича свуда – код куће, за време ручка, за вечером, са гостима, на улици, у бакалници. Главно питање је да ли ће бити рата или не. Новине су пуне фотографија, не баш јасних, са неких удаљених ратишта – јапанских бојних бродова са осмокраким сунцем, индијских војника на камилама, са великим турбанима на главама, тенкова насуканих у песак у некој пустињи у Африци.

Деда ме води у биоскоп да гледам филм у коме неки људи са лудим шеширима од животињског крзна пуцају из топова на тврђаву која је прекривена снегом.

Црни коњаници трче са сабљама у рукама по белом пољу.

Један испусти сабљу и падне, а коњ наставља.

Упуцан је и лежи мртав у снегу.

Капија тврђаве попушта и коњаници сада јуре улицама града.

Онда се изненада појави брод и ови људи са двогледом гледају кроз двоглед на острво које се види у даљини.

У дединој соби постоји исти двоглед; дали су ми да га прегледам кад је празник.

Ако се окрене наопачке, све се ствари удаљавају и постају мале, као у неком свету лутки.

Мој деда га је добио у рату када је био веома млад.

Постоји његова фотографија у официрској униформи са сабљом.

У ратовима добијају ствари којима касније могу да забављају госте које то занима.

***

У собама на чије прозоре у касним поподневним часовима сунце удара, коси зраци осликавају супротне зидне палате у рушевинама, индијанске храмове, библиотеке пуне плишаних птица, испод којих стоји сто са неразумљивим натписом.

Лишће са жбуња у башти, заиграно иза прозора, приказује нејасне филмове пуне мистерије и велике, пролазне и тужне лепоте.

Индијанци са сјајним перјем на глави јашу нојеве.

Флеш Гордон се удружио са "црном браћом".

Одмазде, пљачке, отмице; мрачне борбе, светле свечаности.

Лептири са пламеним крилима прво постају царске кочије, а затим гусарски бродови.

Нешто се нагне, па падне.

Куле запаљеног пепела руше се у језера растопљеног злата.

Линдберг, госпођа Блавачка и Распутин – неочешљани и са огромном брадом – лете у авиону у облику вретенца; иду и враћају се, иду и враћају се – авион је, у ствари, поштена вртешка.

У једном тренутку изгледа да им се придружи Чемберлен са својим кишобраном, а онда нестаје.

Неко краде Тутанкамоново благо!

Одећу Марије Магдалене једу мољци!

Један превелики, један огроман кекс рони ср и мрви, његове мрвице су, у ствари, пустињски песак.

„Дева, камила – намамила ме у пустињу!“

Одакле сам чуо ту песму?

А Чемберлен, где је Чемберлен?

Гужва, трка и хаос, ко је кривац, ко је прогонитељ, ко је прогоњен?

Постоји гуштер са три репа, постоји гуштер са четири репа - али то је исти, који се појављује и нестаје.

Додатну пометњу у ове непосредне слике уносе пругасте завесе на прозорима, у чијој вези се препознају паунови и цветови перуника.

„Шта радиш овде, сама?“, пита тетка Јулијана, која је запањена откривши ме у соби испуњеној последњим светлом и ројевима искричаве прашине која лебди кроз ваздух.

„Гледам филм“, одговарам.

***

Поручник Антун Голеш лети изнад града.

Знам да се удвара најстаријој тетки Јулијани, јер се млађе тетке смеју и упадљиво је гледају чим чују како авион зуји над нашом малом.

Авион се нагло савија испред врхова топола, за длаку избегавајући судар са њима и праћен величанственом грмљавином губи се у висинама.

Жене из комшилука, на порти својих дворишта, побожно се крсте.

Превод са македонског: Данка Андоновски

Аутор је македонски и српски академик Влада Урошевић, познати песник, романсијер, приповедач и есејиста, чији су роман „Маџун” недавно објавили Архипелаг и Досије Студија.