15. децембар 2017.

Био сам ужасно лењ, нисам мицао ни мали прст. Лежао сам и мислио. Думао над светом. У својој осмој години сам наставио да не радим ништа, мати је била љута на мене, претила је да ће ме дати у Звечанску, на усвајање, али ја нисам марио. У школу сам ишао унатрашке а и тад једва. Грицкао сам нокте и имао сам свој неки стил у том грицкању.

Прво палац, па палац друге руке, па онда кажипрст, али посвећено. Незгодно је кад онако јаче загризеш па удари зуб на зуб, мак на конац као да желиш да истераш. Али мислим о нечему док грицкам, нема ту пуно приче. Мати ме клепи по руци и каже да ми да сам свиња. Онда наставим да мислим како сам свиња, а свиња нема нокте, или има нокте, не знам.

Мама каже да је доколица ђавоље игралиште и да ћу једном у животу најебати као жути. Не знам пуно о ђаволима али учим на време, а о жутима да не причамо. Изађем напоље и са Мирсадом пеглам коцкице. „Пуна шака браде“, у једном тренутку, касније, у животу који ће, као, бити мој, могао бих то да изговорим. Ајде видимо се касније, срце.

Владимир Табашевић рођен је 1986. у Мостару. Уочи грађанског рата на просторима бивше Југославије, са мајком прелази у Београд где студира филозофију. Живи у Београду.

Објавио је књиге поезије "Коагулум" (2010), "Трагус" (2011), "Кундак" (2012), "Хрватски кундак" (2014). Заступљен је у прегледима и изборима савремене поезије: "Простори и фигуре" (Службени гласник, 2013), "Рестарт" (Дом културе студентски град, 2014), "Троје" (Самиздат, Б92, 2016).

Његов први роман "Тихо тече Мисисипи" (Студио Знак, 2015) штампан је самостално и нашао се у ужем избору за Нинову награду. Други Табашевићев роман "Па као" издала је Лагуна 2016. године.

Добитник је регионалне награде за причу "Рат", у оквиру Бибер фестивала.

За роман "Тихо тече Мисисипи" 2016. добио је престижну награду "Мирко Ковач" за најбоље дело младог аутора.

Оснивач је и један од уредника интернет часописа "Презупч" који се бави питањем класних односа у друштву.
Приредио Дејан Силјановски